Legenda kaže da su se srele prekasno da bi delile detinjstvo, ali ipak taaamaaan na vreme da im vera u život nikada ne padne ispod granice neizadrživo snažne želje da žive srećno.
Počela sam da je upoznajem u jednoj polumračnoj sobi, plačnu, otvorenu kao bolnu ranu... Bila je sama i tužna. Saznala sam da ju je lako povrediti i zavolela je jer nije krila suze. Iz perspektive deteta (u duši) koje je još u petoj moralo da pretrpi torturu „salivanja stravine“ jer je po mišljenju okoline prekomerno plakalo i smejalo se, nije mi bilo druge osim da je zavolim.
I zaista je neverovatna – infantilna, a opet zrelo se hvata u koštac sa životom, srećna, a opet često korača vlažnih trepavica, pozitivna, bez ikakvog „ali“ u rezimeu sreće. Ona je princeza na zrnu graška, devojčica koja spava sa medom, žena koja živi na oblaku od želja, Haklberi Fin mojim tom-sojerovskim idejama, prijatelj koji mekim sunđerom utehe upija moje suze (shvatate, ono „salivanje“ nije urodilo plodom, vračara je, biće, bila nedovoljno umešna), tornado koji ruši pred sobom sve prepreke kada voli.
Sa njom je, znate, zagarantovano najbolje mesto u bioskopu (makar ga tražila tokom cele projekcije i našla tek pred kraj filma), sa njom i najtužniji filmovi umeju da budu urnebesni, sa njom moj zarazni smeh prevazilazi reči kojom bih mogla opisati to stanje, sa njom od smeha umeju da zabole i leđa, sa njom sve radim sad i odmah.
Bez nje verovatno nikada ne bih na pravi način upoznala Anu Ahmatovu, bez nje ne bih bila oblak čedan među stenama o koje često udara, bez nje ne bih bila Boooojaa, bez nje bi najteži trenuci i najveći gubici uzimali danak mojoj sreći.
Jednom je, kao devojčica, pala i pocepala tada ultramoderne hulahopke. Imala je rupu na kolenu koja je otkrivala krvavu ranu. Priča mi da nije plakala zbog toga što ju je ta rana bolela, već zato što nikako nije mogla da pronađe delić hulahopki da zakrpi rupu. I danas ponekad uzalud traži deliće koji nedostaju. Objašnjavam joj da su neke poderotine trajne i da kroz život sa njima možemo da idemo i ponosni jer oslikavaju onaj deo naše ličnosti koju zovemo slabost ili mana. A ona opet, kad ja ne gledam, krišom, uporno verujući u uspeh, traži delić koji nedostaje...
Iskreno, ne znam zašto sam ovo pisala (ali jaaako dobro znam zašto sam se sad rasplakala). Možda i zato što sutra moram da joj mahnem na aerodromu i da se opet na jedan duuuug period oprostim od moje V, najboljeg prijatelja kog imam. Za nju mi, čak ni u 3 sata posle ponoći, neće biti teško da izgovorim „sve će biti u redu“ umesto „laku noć devojčice plava“ i da zaspim spokojno jer znam da veruje u mene.

Juce me je neko drag (na koga mi, beside the point, neodoljivo licis) obradovao ovom pesmom.

Ucinilo mi se da je savrsena kao podloga svih nedostajanja.

Srpski rege i srpska oprastanja na aerodromima. Jeza.

Auf Ice, pravo u centar! ((

Mozda je bas zbog toga i tako tesko... Hvala!

Rastanak nam sluzi da bi se ponovo nekad,negde sastali...zelim ti da se sto pre sastanes ponovo sa tvojom V

@Matej: hihihihih! I tata bi sine... )) hihihihihihih! Ali, znas sta Mate, koliko god da je to moguce, TI vec jesi! :****

@ Viktor: Hvala na toj zelji, zaista mi mnogo znaci. Mada, ovo rastajanje po aerodromima zna da mi ishchupa srce... Posebno jer mi se chini da mi je to sudbina. Zbog toga ne volim ni aerodrome, ni autobuske/zeleznicke stanice. Usud...

Kvarisa, ovaj tvoj poslednji komentar...

Sigurna sam da sam to negde napisala, bas tim recima, a pojma nemam ni gde ni kad.

Ko mi je kriv, gde god vidim textbox ja krenem da kuckam...

Samo, ovaj dejavu je bio too much.

Hihihihih!!! Ako iko ikad bude spalio aerodrom u BGD, imam utisak da ce to biti nash diverzantski poduhvat! )) Tacno nas vidim - nije nam poslo za rukom da snimimo srpsku verziju "Umri muski XIV: Opsada aerodroma" pa smo odlucile da ideju konkretizujemo. Hihihihihih! Ionako je najmudriji savet koji sam u skorije vreme dobila glasio: "Valja se proslaviti!" )) hihihih!