Tako ću slatko zamrzeti sve pse koji laju duž ove šarene planete. Mrzim psa, koji nedužan, samo odgovara nagonu najavljujući dolazak ljudi koji ne pripadaju tvom domu. Mrzim ga… baš kao i one krvoločne koji cepaju utrobe jer su tako izdresirani.

I ovaj tvoj, tako plašljiv, nedužnog, kraljevskog porekla, nevoljom svog lajanja cepa mi snove… zaustavlja me na pola rečenice ostavivši me nedorečenu i tužnu… nemoćnu i samu… sa rečima koje valjam po jeziku, ne želeći da ih izgovorim nikom sem tebi.

Pa ti ni ne znaš koliko je mora u tim neizgovorenim rečima koje ne uspeš da udahneš. Ne znaš ništa o talasanju panonskog nedogleda, o mirisu koralnih ostrva, o nezemaljskim zvucima onih nota koje ujedinjene zovemo pesma sirena… polu-riba polu- žena, koje tako divno žive u oba sveta… osećaju ih i igraju se svim raspoloživim harmonijama. Smeju nam se u brk, od Boga im dato da budu hedonistički moćne, lepozračne…

Mediteran boli onda kada mu, dok ti pričam o tričavim sitnicama, ne izgovorim ime, jer taj tvoj glupi pas koji se i grmljavine plaši, najavi dolazak nekih tuđinaca. A tako bih rado pričala o peni koja zapravo ima boju opala ako nađeš odgovarajući ugao i zagrljaj iz kog možeš da posmatraš kako Sunce na horizontu pokušava da zapali vodu… a stvara opale u peni mora koje se ljutito ne da nijednoj stihiji…

Sećaš se Baltika? Crnog mora? Mrtvog mora? Naravno da se ne sećaš! Ostaju u meni neizgovoreni, ostavljaš me nedorečeniu, ostaješ nedorečen. Otploviš svojim morima, jer moraš. Ostajem na obali, jer drugačije ne znam. I lutam svetom. A sretnemo se ponekad u nekoj malenoj luci i ne ljubimo se samo kada jato galebova koje uzleće može da nas sakrije. Ljubimo se pred svima, u inat sebi, u inat okolnostima.

Onda, sa neke palube, meni još nepoznatnog broda, zalaje taj tvoj pas i ostaviš me nedoljubljenu, žednu, odjednom praznih ruku iz koji se tako vešto izmigoljiš.

A ja znaš, ućutaću jednom i povući se u snove, tamo negde daleko od obale. Na kopno milovano svežim vazduhom Alpa koje me odavno zovu. Ko zna šta svet propušta, ne dobija od mene, dok te ovako sklupčana čekam i mrzim tog roba sopstvenih nagona koji jedino svesno mlatara repom kada te ugleda.

Počinjem da režim, pučini okrećem leđa, čekam te tamo gde ćeš moći da osetiš toplinu moje kože i moj miris koji remeti notu smole koja odjekuje prostorom. Tu nema pasa, samo moja mačka koja se proteže uživajući u ono malo sunca koje nam zracima kucka na prozore.

Da bi me pronašao moraš se navići na hod… moraš skupiti hrabrosti da barku ostaviš ukotvljenu.

Da bi me pronašao i imao moraš čuti sve reči… iscrpeti me sasvim. Želim da imam svega ali da u jednom trenutku, u tvom zagrljaju bez ovih kotrljajućih reči ostanem.

Zauvek ljubljen, ovde i na bilo kom drugom meridijanu… sasvim blizu i posve daleko Ekvatoru!

Dugo sam se nadala da ces mu sve sasuti pravo u lice.

Narocito u vezi tog psa.

Dopada mi se kako je formulisano. Majstorski.

Nosim se mislju da oni koji bi trebalo da ostanu uz nas, ostaju bez da im se ista kaze il' saspe. Dok mi se teorija ne pokaze kao tacna ja cu biti:

Као и увијек,прелијепо написано....једино ми није јасна улога овог цуке.....ваљда ћу сконтати....

Cuko? E, pa vidis, ja ovako naopaka volim cak i kad je to gotovo nemoguce... Pa umesto da svoj bes iskalim na osobi koja to u stvari onemogucava, meni lakse da mrzim i krivim njegovog psa. Tako nekako valjda... Hvala!

@ Nutteo: Pesma govori sve sto treba... )) Hvala! )

Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao
a nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta
nimalo me nisu promenili...