Dodje vreme,kada verujes i zelis nekoga,sto ce te razumjet.Onaj sto bi te hteo razumjeti i sto bi diso zajedno sa tobom ,u tvom ritmu.

Dodje i ono vreme,kada ti je svejedno,dali te ljudi razumeju ali ne,ali te podrzavaju,ali te vole,ali jim je svejedno,dali te opaze,ali samo prolaze pored tebe,svejedno je koliko se ti trudis.Cini ti se,da si cisto na podu,da te mala ruka nemoze podic,a velika uspenjaca je negdje,da neverujes u njezinu snagu.

Dodju trenuci , kada vidis nesto svetlo,cini ti se,da jos uvjek postoji nesto,sto je pobeglo iz slicnog svjeta,u koga verujes ti.Radujes se i nadas,da je to to.Pa te potuce i to ne bas slavno ali mozda,potuce te jednostavno tako,da mislis,da neke velike zalosti nisi vredan,nego je ta zalost bleda i za druge nevidljiva

Verujes u bolje,se dizes i dugo ti ide dobro.Visoko,visoko,pa ode-pa dodje zamka,se uhvatis i padnes.Opet.Toliko puta si pao,da neznas,dali ima uspse smisla ici napred.Ali ima smisla grabiti napred,se truditi i napraviti sto vise,ali da oodustanes i se zadovoljis s dnom.

Sto nemozes ,opet se brzo dizes,jer

 nemozes biti opet na dnu,bez obzira sto je bilo i suvise padanja i previse tuge.Sta sada?Sta napraviti? Kome verovati?Kako docekati dane i ljude?Zasto sva ta pitanja,sto nikada nije bilo,i nikada nece biti pravih odgovora?Zasto onda?Zasto se vec jednom voz ne zaustavi i lokomotiva izpari?Zasto tako brzo,da upste ne vidim prirodu,nevidim gdje sam,a kamoli da bi razumjela i cula?Zasto se sve ne umiri i da mi malo vremena?

Gjde sam i gdje si ti?

Nek cekam ili se pravim,kao da nikada neces doc?Kako da znam?Zasto mi se to pitanje mota po glavi,ako mi vec dugo ni dan odgovor?

Zasto neide jednostavnije?

Sta sad?

Kuda sad?

Sta sad,sta sad

Anjeze