Pripremala se za studije svetske književnosti. Umela je sa rečima. Igra da sa patetisanjem na zadatu temu rasplače profesorku književnosti više joj nije bila interesantna. Čula je od jednog umnog čoveka da treba mnogo, mnogo čitati pre nego što pomisliš da pišeš. Ne smeš početi rano, ne smeš ispasti smešna. Ne dozvoli da se tvoje neiskustvo tumači kao nedostatak inteligencije. Sačekaj. Strpi se. Uči.

   A onda prvi udarci, nadmeni profesori, asistenti koji anatomskom preciznošću seciraju likove i najtananija osećanja. Nauka. Uče se tehnike, nestaje magija. Ne, ovaj preokret u delu nije slučajan, pisac je primenio sledeću tehniku. Već viđenu. Njen entuzijazam polako pada. Otaljava ispite po inerciji, previše inteligentna da bi se predala, previše emotivna da bi pristala na kompromis.

   Sudbina nekako uvek sama reši ovakve konflikte. Tresu joj se ruke dok drži test, nije sigurna da li joj se plavi krstić pričinjava od straha, ili je tu... realan, stvaran, došao da zapečati njenu sudbinu. Venčanje organizovano na brzinu, oni oboje zbunjeni, gotovo dovučeni pred oltar, suviše mladi, premalo zaljubljeni, sluđeni. Brzo se snalaze u novonastaloj situaciji, roditelji im pomažu i više nego što to oni žele. Savetuju. Gundjaju. Prebacuju. Uče ih. Ispravljaju. On od svega beži u posao, ima savršen izgovor da mora da izdržava porodicu. Viđaju se sve ređe. Nikada nisu imali vremena da se zaista zbliže. Deluju kao svaki drugi mlad par. Osim tog prokletog Hartmanovog čvora pod njihovim krovom čije negativno zračenje ne može da neutrališe ni njena beskrajna požrtvovanost, ni neodoljivi miris beba, ni želja da se nešto promeni.
   Ona ne radi, ne uči. Patološki se vezuje za svoju decu. Oni su joj neizmerno zahvalni dok ne ispužu iz pelena. Onda počinje da ih opterećuje. Nervira ih. Smara. Ne mogu da žive od nje. Ona očajnički pokušava da pronađe svoj put.

   Sve iluzije pucaju kao mehur od sapunice onog dana kad nakon nedvosmislenog slučajnog susreta shvata da je odavno druga, i da je ova nova prva njena bleda senka (jer uvek je tako) i na svoj užas shvata da svi znaju, i da su svi ćutali, da apsolutno svi znaju !!! Stid. Bes. Tuga. Samosažaljenje. Pa opet tuga. Prezir. Mržnja. Nezadovoljstvo koje raste kao zver. Nemoćno kad se rodi i hazard kad ojača.

   Nemate pravo da je osuđujete za ono što se desilo posle. Ni za šta. Ni za sve one koji su mislili da ih voli dok se sa njima igrala, ni za lude plesove na svakom šanku u ovom gradu, ni za noći koje je provela sa onim klincem, uvek lagano cvrcnuta, tek toliko da bude svejedno, da ne boli i da ne dopire do svesti.

   Baš te noći, u svojim ranim tridesetim, dok se vraćala, ili polazila, sad je to zaista nebitno, dok su sa radija u autu svirale neke zašećerene melodije osetila je da se trezni. Pred očima joj se ređaju slike onih koje je ostavljala, hronološkim redom, jasni, fotografski precizni likovi namazanih prevaranata, pripitih pesnika, opasnih igrača, napucanih fitnes trenera, zbunjenih učitelja plesa, napaljenih klinaca i ostarelih davnih zavodnika. Njeni memoari, tu pred očima.

   Na opasnom skretanju nisu pronašli tragove kočenja. Nisu imali pojma zašto se to dogodilo. Nezainteresovano su arhivirali još jedan nesrećan slučaj. Suze sa ukusom Jack Daniel’s on the rocks na njenom licu niko nije primetio. Osušile su se mnogo pre nego što su je pronašli...

Ne znam o cemu se radi... mozda i o tome da srecu treba traziti i boriti se za nju, a ne ocekivati je. Verovala ili ne, neke studije pokazuju da su oni koji uporno ocekuju od zivota, od prijatelja, od vremena, od okolnosti mahom na listi potencijalnih samoubica.

@KraljicaSrce, ne umem ja da izmisljaVAm price, na zalost.

@Kvarisa, ne znam da li je ovo prica o samoubistvu, ili joj je samo u jednom trenutku postalo svejedno. Jednostavno je pustila i poslednje konce iz ruku.

Kad smo kod Amy... ova je najdraza.