Divan dan za umiranje (infinitivna)
Koliko sam se samo puta susreo sa tim pitanjem: šta je radio poslednjih dana svog života? U stvari, nije to bilo susretanje, pitanje su mi bacali u lice bezobzirno i direktno, nadajući se, pretpostavljam, da ću zapanjen, hipnotički izgovoriti istinu. Ali ne, ćutao sam i čuvao svaku istinu, svaku reč koja bi im iole misli povela u tom pravcu, koja je, dok god sam živ, samo moja. Živeo sam sa njegovim mudrim rečima, razumeo ga bolje od ikoga. Znali su da postoji naše prijateljstvo. Bilo je to i više od prijteljstva: recimo, telepatska povezanosti onih koji sličnim putevima dolaze do prosvetljenja, prisnost onih kojima katarza daruje sebe kroz suze onda kada, sinhrono, dođemo do zaključka, koji pripada kodu životne istine. A istina je jedanko postojeća uvek i svagda. Zaključili smo da je istina izuzetni balans, harmonija postojanja. Nas dvojica smo se trudili i na kraju uspeli da živimo balans, poštujući istinu na sebi svojstven način.
Postao je poznat kao pisac tek posle smrti, kada sam, shodno njegovoj volji, uredio da se njegovi spisi izdaju. Saznali su sve o njegovom životu prateći tok reči čiji je smisao proticao u tim knjigama. U uvodu jedne od knjiga (koje su suptilno obojene biografskom notom), napisao je kako želi i živi u skromnosti - piše i razmišlja. Da bi živeo potrebno mu je da ima nesnosni mir brodolomnika koji se iskrcao na pusto ostrvo, gomilu papira, olovku i misli, stvarnošću potaknute na rađanje. Tek je smrću upotpunio svoje postojanje! Oksimoron.
Ja sam, posle njegove smrti, ostao bez materijalno prisutnog prijateljstva. Ipak, predosećajući sopstvenu smrt, pričao mi je. Neprestano je govorio o svetu i smislu, poklanjajući mi meleme, koje sada privijam kada duša boli do iznemoglosti. S obzirom na to da se i meni bliži vreme koje će me, na maglovitim krilima odvesti do novog rađanja, pravi je trenutak da svetu podarim tu nenapisanu i neobjavljenu, svetu mudorst o postojanju. Ona je stvarno došla u poslednjim časovima njegovog života. Opet, zadovoljiću i znatiželjne okupljene trvijalnošću, koji će u svemu što se spremam da napišem videti samo jednoobrazno senzacionalistički novinski naslov. Dakle, u ime mudrosti i ludosti, puštam da misli žive mimo nas dvojice.
Govorio mi je kako je sasvim siguran da je tuga nastanjena u rukama. Količina tuge koju neminovno nosimo u sebi, genetski je određena zapreminom naše leve šake. Tuga je deo apsoluta našeg bića a način na koji držimo šake i pokrećemo ruku, govori u prilog tome kako doživljavamo i proživljavamo tugu. Kaže, tuga je najčešće obavijena ćutanjem. Rađa se u tišini, u mističnom ritualu slaganja misli, u nemogućnosti našeg tela da se kreće. Ona nije parališuća, već se javlja iz fizičke nepomičnosti. Svojim rukama je uzeo moju levu šaku, zažmurio i zamrsivši trepavice, posle nekoliko trenutaka ćutanja, pustio suze da se kotrljaju niz obraze. Plakako je ne gledajući me, stiskao moj levi dlan. Mumlao je neku melodiju, i, držeći mi ruku, zanosio svoje telo prateći ritam izmaginarnog sazvučja.
Jednom sam ga zatekao kako, izuzetno vešto, ispisuje nešto po svojoj desnoj ruci. Piše tugom o plavetnilu tog osećanja. Pazi čak i na to kako oblikuje tekst. Napisano ostavlja da postoji, da zavisi od tečnosti sreće, koja će plavo izbrisati, tačnije potisnuti novom bojom života. Nije me interesovalo šta to stoji na njegovom desnom dlanu, a on je, nasmejavši se mojoj reakciji, rekao kako to u potpunosti razume, jer tuga se ne može podeliti sa bilo kim. Podeliti tugu sa nekim ko nam je, zbog sličnosti, blizak, značilo bi dodavati novi sadržaj u nečiji levi dlan tako da postoji mogućnost prelivanja. Ne valja kada se tuga preliva našom voljom, a on ne želi da snosi posledice zbog protivprirodnog ophođenja. Poštovaće moj prirodno stvoren i genetski predodređen balans od tuge i sreće.
I mene boli senka njegove tuge. Sudbina nam se smeje u brk: opšta harmonija ispoštovana je mojim novorođenim bolom. Odlazim, znajući da se moram vratiti.
Sledećeg dana, zatekao sam sleđen izraz bunila i osetio hladnu indiferentnost. Bio je izvan sebe i neprestano je ponavljao kako mu je vreme isteklo s obzirom na to da ga više ništa ne podstiče da živi pišući i kako krade tuđi prostor postojanja. Kada mu je ponestalo snage da priča, počeo je da drhti. Obojica smo znali da podrhtavanje tela jeste iščekivanje, a samo on je osećao i dobro znao šta ga čeka. Automatizam poricanja nije mi dozvoljavao da osetim dolazak njegove smrti, a ona se spustila u trenu kada sam se okrenuo da mu pogledam u oči. Nije to bilo ništa strašno, nikakva borba da se proživi još koji minut. Jednostavno, sve je utihnulo, sve je zabolelo i... nestalo! Nisam plakao, samo sam prstima zaklopio njegove oči, spuštajući mu kapke.
Na čitanju testamenta, posle skromne sahrane, saznao sam kakav zadatak je preda mnom. U amanet mi je ostavio pregršt spisa o sreći, naramak mudrosti blistave istine. Dao mi je sebe na najlepši način.
Sada znate sve. Potpunost našeg prijateljstva neće nestati mojom smrću. Živeće kroz sve vas koji pronađu sebe u mojim i njegovim mislima. A ja želim da među tim redovima čujete šapate mudrosti svagda jednake istine.