... nije stanje tela, već duha, zaključila sam letos.
Stajala sam na stanici, posmatrala je i nadala se da nam se pogledi neće sresti. Nosila je repić na vrh glave, vezan do bola jako. Imala je lastex majicu sa leopard printom uvučenu u drečavo narandžast šorts. Na nogama braon plastične papuče. Njen osmeh je bez zuba, pogled izgubljen u daljinama samo njoj vidljivim.
Generacija smo, ona je tek nekoliko nedelja starija od mene, živimo u istoj zgradi, imale smo istu učiteljicu... okviri su slika koje se smenjuju dok je gledam kako naginje flašu Coca-Cole. Poslednjim snagama perifernog vida koji je danas ipak poslao pravu informaciju mozgu, uspela je da me primeti i odmah prišla. Nasmejala se i čini se obradovala jer je pokušala da me poljubi u obraz. Ni sama ne znam zašto, tek dopustila sam joj. Poljubila me i odmakla se, osmehnula se i izbalavila majicu.
Rekla je, preduhitrivši moje možda bojažljivo neizgovoreno pitanje, da ide kod dečka. Bilo mi je drago da to čujem, bez obzira na to što sam je pre neki dan videla da se iz dnevne bolnice vraća u zagrljaju nekog daleko starijeg čoveka. Ulazimo u autobus, a ona, kao da je najednom dozvala svoju svest, priča o tome da se dečko zove Nebojša i dodaje da je bio uz nju svaki put kada joj je bilo teško. Ja ne komentarišem ništa, samo joj se osmehnem i brišem znoj sa lica. Sela je do prozora i nastavila da priča o nekom dečku u koga je bila zaljubljena u osnovnoj. Ne slušam je, posmatram svaki detalj: prljave nokte na nogama, neobrijane noge, popucale vene, kažiprst i srednji prst koji su žuti od duvana, noge koje se tresu zbog nekontrolisanog rada nerava, pegice na licu, nedostatak bistrine u pogledu, povijeno držanje tela kao posledicu nemoći da izbegne haos u glavi.
Priča u nasumičnim i nevezanim asocijacijama - imam zelene oči kao i njena mama, ali ona ne voli da se svađa, Nindža i ona bi stvarno bili super par, ne želi da igra na mojoj svadbi, već da bude kuma mom detetu. Uglavnom ćutim i ponekad dodam da uspori malo: prvo svadba pa beba... pravim digresiju i pitam je za bratance, ali ona nastavlja o svojim temama i pokušava da baci flašu na pod autobusa. Uzimam joj flašu i kažem da ću je baciti kada izađemo, ona se najednom zahvaljuje na tome i kaže kako mora da spava. Odahnem u trenutku, ali se brzo i budi. Nastavlja da priča a ja, sada već pretužna, mahinalno u glavi otpočinjem molitvu za njen razum ili makar za razumevanje jer primećujem da je centralna tačka radoznalosti u zadnjem delu autobusa...

Bas je uff...

Eto Lujkane... Zato mi se malo smucio onaj Ognjen Amidzic koji glumi izvesnog Oskara. Izvin'te poslenici entertainment industrije, ali mene to podseca na nju.

P.S.

Hvala Od tvoje percepcije se ne bih mogla sakriti ni milionima zlochestih nickova! :*

Kod mene nije suvisno, vec je bas tako kako je... Psihicki je bolesna Yah, a od cega to ne znam. Mozda je bila i navucena na...

Ma, i to je zivot...

Ne znam Ljerko'... ne znam... nisam pametna...

Nekome zivot majka, nekome maceha, a pravog objasnjenja i/ili utehe - nema!

Ipak je njima najteze kada su sami sa sobom! Svaki oblik socijalnog kontakta i izlaska iz te hermeticne caure ludila velika je pobeda za njih. Ipak, nikad se ne zna da li ce i kako reagovati neko takav pri susretu sa drugim ljudima...

I neka bruce_lee! Pozdrav i tebi!

Sticajem nekih neobicnih zivotnih okolnosti, zivela sam na samo dve lokacije. I sticajem jos neobicnijih zivotnih okolnosti obe su bile u neposrednoj blizini neuropsihijatrijskih ustanova. Gledam ih svakodnevno: one kojima je dozvoljeno kretanje i one koji ne izlaze iz bolnickog kruga. Jedina ambicija u zivotu mi je da sacuvam svoje zdravlje i da nikome ne ugrozim isto. Jedino je to baza za srecu.

Opet apelujem: vidim da vas zabavlja Oskar aka. Ognjen. Ali zamislite kako je roditeljima dece ometene u razvoju koji te priloge i spotove gledaju. Imate knedlu u grlu? I trebalo bi! Otkad je zabavno ismevati ljude kojima je svaki trenutak u zivotu borba (od napora da se pravilno veze pertla pa sve do neizbeznih pogleda na ulicama)?

Hvala prase, prase i prase!