AndjelimaKvarimPosao - Blogovi
Ne volim blogove...
...u kojima nailazim na postove koji počinju sa "juče sam...". Nekako to zvuči kao razgrtanje istine iz dnevnika. A ovo nije dnevnik, ovo je samo kota u cyber space-u do koje se nije rastegao pesimizam.
Iz ove perspektive moje "juče sam..." ima nastavak na koji sam ponosna iz svakog aspekta. Prijatelji, ostvareni cilj, prevazilaženje sebe, voda, priroda, optimizam koji se prelivao od jednog do drugog.
Osvajala sam vrh jedne planine zajedno sa još sedamdesetak ljudi koji su apsolutno znali u šta se upuštaju. Ja nisam. Zamišljala sam raskrčen i otvoren put ka vrhu. Dočekala me je priroda. U vidu kamenog i za mene pomalo teško prohodnog puta, drenjina, kupina, neprskanih jabuka, hladne vode sa vrela... Nije to bila najlakša stvar koju sam uradila ali je svakako bila jedna od lepših. Toliko lepih da mi, bez obzira na to koliko sam naivno pristupila, ni u jednom trenutku nije palo na pamet da odustanem.
I nisam. Stigla sam na vrh i izvadila telefon da na nekoliko brojeva pošaljem vest o trijumfu nad sopstvenom naivnošću. Nije bilo signala. Dok smo čekali da svi članovi grupe dođu do te kote počela sam da shvatam koliko je moje stajanje na tom mestu jedna potpuno lična sreća. Baš kao što jeste svaki drugi uspeh koji sam postigla. Zato sam valjda odlučila da se u silasku sa vrha odvojim od onih koje sam znala i sama sa sobom, ispunjenom, podelim tu radost.
Tada sam valjda i potuno definisala svoje misli: sreća u trenutku životnih visina pripada samo onome ko tamo kroči. Isto je i sa dnom, bez obzira na sve one koji te razumeju, vole i žele ti dobro, dno uvek dotičeš sam i zbog sebe. I nema tu ništa loše i zastrašujuće, svakom svoje. A meni ovo parče sopstvenosti danas ima samo jedan značaj. Izuzetno je!
IceCold, 15god
AndjelimaKvarimPosao
