Svet su ovih dana uzdrmale u najmanju ruku čudne odluke Nobelovog komiteta. Barak Obama je nakon devetomesečnog staža okićen slavom mirotvorca. Utešno je što su mediji uzdržani, diskretno nagašavajući da je ovogodišnja nagrada više podstrek retorici i spoljnopolititičkim stavovima, nego potvrda ispravnosti stvarnog delovanja. Spretno izbegavam tekstove koji potenciraju konačno otvaranje nobelove pijace ubeđujući sebe da poslednja Bastilja još nije pala, sa jednakim uspehom kao što sebe obuzdavam da ovde pišem ozbiljne tekstove. Ovoga puta je moralo. Jer, ja sam jednostavno znala da će se to desiti. I rekoh vam još onda, svet je opasno navučen na briljantnu retoriku Zlatnog Dečka Koji Ume Sa Rečima. Volim kad se Nobelov komitet složi sa mnom. Toliko o tome.
A onda su bombardovali Mesec.
Iako je spakovano u formu stogo naučnog podviga „Letelica američke svemirske agencije Satelit za proučavanja i očitavanje lunarnih kratera (LCROSS) uspešno se zabila danas u Mesečevo tle” svima je jasno šta se zapravo desilo. NASA je bombardovala Mesec, verovatno da bi Nobela proslavila kako dolikuje. To saznanje izaziva neobjašnjivu nelagodu. Mesec je ono što stanovnike ove planete asocira na neke sjajne i neke promašene noći, odsjaj u dragim očima, trenutke kada ga zajedno pogledate dok se držite za ruke i vidite kako vam se smeši, na neke plime i oseke, globalne i lične. Verni saputnik u dugim noćima bez sna kada je samo put ispred vas. Bombardovali su ga, da, i onda snimke puštali raspomamljenoj masi. I to je moralo da zaboli, da padne na dušu kao žig, kao kad gladan popiješ čašu lošeg vina.
Gledano lokalno, u ovoj našoj kasabi u kojoj su cele generacije stasale izopštene od sveta, stvari su još gore. Alavo i neuko, sa radošću prihvatajući svo đubre ovog sveta kao poklon, usvajamo najstrašnije medijske forme. Pre nekoliko dana sam dobila link. Strašno je to ni mi kao zgroženi posmatrači, ni mediji kao sistemi koji bi trebalo da osećaju neku odgovornost za ono što emituju, pa čak ni onaj nesrećni pop na čelu RDA ne osećaju potrebu da postave granicu. Ne sumnjam da je zakonska granica ispoštovana, brine me što ona ljudska ne postoji, to što se zarada na tuđoj nesreći promoviše kao legitimno zanimanje.
Ne postoji prikladna muzika za ovo raspoloženje. Osim možda…
Po istom principu gundjam ovih dana i ponavljam: WHO THE FUCK IS HERTA MILER?! Ili onaj prethodni laureat iz Francuske, cije sam ime zaboravila. Kao da sam ga kao pre toga i znala. Pored Kundere ili Filipa Rota, ceo svet sada slavi Hertu Miler koja u svojim knjigama navodi kako su, za razliku od Rumunije, zene u Jugoslaviji mogle da nose mini suknje, samo ako su imale Titovo ime na usnama. Alal im vera!
Link je posebna prica. Jos nisam odlucila sta je sramnije: da li da prodas svoju intimu medijskom djav'lu za mogucnost (ponavljam mogucnost) da zaradis neke obezvredjene pare ili je ipak sramnije sto je u Srbiji sve vise onih koji osiguravaju svoj zivot da bi osigurali porodicu...
Nekada je razum bio next door neighbour. Posle se preselio na Mesec, otud bombardovanje.
Занимљиво,чим сам отворио блогове и видио маслов блога,знао сам да га је Ајсица написала. Не знам откуд то.
А што се тиче те дотичне госпође,пошто се залагала за бомбардовање Србије нећу да је читам чак ни скоројевићки и малограђански.
;"> | Replika od IceCold, 12 October 2009, 18:46 E, ono što je meni zanimljivo je da ti svakom čije ime ispliva iz anonimnosti uspeš da iskopaš neke fleke iz biografije. Gadna baba rastes Cis. |
Copyright Zoki Games © 1995-2024. All Rights Reserved. Zoki.com se ograđuje od problema emotivno-patološke, bračne i vanbračne i softversko-hardverske prirode koji su nastali kao posledica intimiziranja sa drugim korisnicima. Vodite računa o sebi i drugima jer zoki.com nije odgovoran, tj. Vi ste odgovorni za Vašu fizičku, psihičku i moralnu bezbednost kao i za bezbednost maloletnih lica sa kojima možete doći u interakciju.