vec celi dan se natezem da pisem, da ne pisem......glupo mi pisati, jos gluplje ne pisati........nekako ovih zadnjih dana do juce sam se bas osecala prazno......nije bilo u meni ni traga neceg lepog, pozitivnog...........nikakve ljubavi..........bas sam se namucila danima u takvom raspolozenju.........i onda desi se ono poznato "klik", koje je skoro uvek nesvesno i promeni se sve odjednom........volela bih da umem da rukovodim sa tim "klik", i da naguram sve u "svesnu fijoku", i da nikada se ne prepustam slucajnoscu vec da mogu da pozovem to "klik" kad ja hocu........eh.......i sad naravno meni preostaje samo da cackam i ceprkam po sebi ne bih li nasla neku zakonitost kako funkcionise to "klik", u kojim se vremenskim intervalima javlja, cime se inicira, i.t.d........vama u ljubav (posebno gipsy u ljubav) dozvolicu sebi mali monolog.......legla sam sa osecanjem totalne
praznine..........nadrndana, rekla bih........i u takvo raspolozenje
zaspah.....to je najveca greska koju vazda cinim...........logicno da
sam se u takvom raspolozenju i probudila..........i s poda dograbim ti ja knjigu.....dostojevski.......procitam 20 strana ne upamteci ni rec, paralelno vozeci svoj film........pred oci mi izlazi lik mojeg duhovnika (inace upokojio se nedavno)........onako blag pogled i neki zaboravljeni smesak na njegovom licu......pocnu da naviru secanja.....setim se jedne cele situacije.......osecam cak miris stana tog dana.......bila sam pekla neke kolace.....mirisalo na
vanilu.....znaci, nas stan, nas cetvoro i nas duhovnik.....sve je nase, samo mi tudji.....ja s dvoje dece oko nogu skoro i da ne ucestvujem u prici, al upijam svaku izgovorenu rec...........trudim se da je urezem duboko u sebi da mi ne pobegne, dok ne ostanem sama kad cu moci da razmislim o svemu tome......dosadjivali smo mi uvek nasem duhovniku raznoraznim pitanjima vere.......tamo je bilo najvise magle.......u jednom trenutku cujem konkretno pitanje upuceno nasem duhovniku.......moj suprug se osmelio da pita sta da radimo
mi po pitanje vere..........i cujem najgluplji odgovor kojeg sam mogla da zamislim tada u tom trenutku.........sa toliko ljubavi, krotkosti, blagosti i onim zaboravljenim osmehom on je rekao: "potrebno je da verujete u Boga, deco".......razocarano, neocekivano iz kuhinje dobacim ono sto sam tada osecala........."ja ne znam ni da li uopste verujem"........na to se on tako slatko osmehnuo i sav radostan, sa zastaklenim ocima reko mi da je to najbolji i najsigurniji znak da istinski verujem.......bio mi je cudan taj odgovor.......zapravo sve to........izustih da ja zapravo uopste ne verujem jer ne volim ljude takvi kakvi jesu..........na to mi on odgovori otprilike ovo: "drago dete, voleti ljude takvi kakvi jesu je jako tesko........skoro nemoguce.....a ipak se mora.............zato kad im cinis dobro, stegni srce, zatvori oci..............podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako mozes, i nikad ih ne sudi........nikad ne zaboravljaj da si i ti covek.........ako ti je dato da imas pameti malo vise od osrednje ljude, bices strozija sa sobom.........ljudi su po svojoj prirodi niski i vole iz straha..........ne daj se toj ljubavi, jer to i nije nikakva ljubav...........svako ko nije glup ne moze da zivi a da sebe ne prezire, bio cestit ili ne........ljubiti bliznjega a ne prezirati ga je zaista tesko...........nasa pala priroda, nas pad, doprinosi da nam je nemoguce da volimo nase bliznje, sem ako ne volimo one ljude koje smo MI STVORILI u svojoj dusi.......drugim recima...........ljudi su skloni da i SAMI SEBE stvaraju, te i LJUBAV PREMA SAMOM SEBI.....prema tome ako se ne potrudis da u sebe ubijes gordost izacice da si ti sama sebe stvorila, i da tebe nikad nije ni bilo"...........uhvatim sebi osmeh na licu i propustim trenutak kad je kliknulo...............uperim pogled u knjigu u mojim rukama i nemogu da verujem kako mogu da ovo uvek zaboravim.............pomislim, lepo je voleti......malo kasnije procitam nesto sto mi se ucini jako slicno ko ovo ili bar tako ja to sve doziveh.............zaista je lepo ziveti kad volis...........

pa i to...........mada VOLETI je ono PRASTATI pre svega

Kad pocnesh voleti nekoga ne zbog vrlina vec zbog mana  to je vec nesto!!

Da, da... "Kada sam sebe kroz tebe gledao, bio sam lep", ta recenica me vazda razgnevi.

Ljubav je kada volis nekog zbog toga sto jeste, a ne zbog toga sto ga vidis na odredjeni nacin. A jako je tesko osloboditi se "licnog vidjenja"...

Kod mene ti, draga moja nema sredine... ili volim ili ne volim. Ravnodusna sam samo prema onima koje ne znam. Za to "ne volim" uvek imam razlog a za "volim" i ne moram (kad kazem razlog mislim na imenovanje istog, i iskljucivo mislim na karakterne osobine neke osobe i cesto sledim svoj instinkt za koji ne mogu da kazem da je nepogresiv ali retko retko kad me je prevario). Mada i oni koje volim cesto imaju utisak da ih ne volim (mada u dubini duse ipak osecaju da ih volim). E to voljenje kod mene je upravo srazmerno i sa prastanjem. Koga ne volim necu mu oprostiti a koga volim hocu, njemu cu samo jedanput, ako ga bas bas volim mogu i dvaput. Ali triput je vec preterano... pa nisam bas tolika budala.

A da li mene vole? Nije me briga. Ko me sustinski poznaje - voli me. To mi je dovoljno. Nemam nameru da ubedjujem one koji me ne vole da sam ovakva ili onakva, niti imam nameru da "cvrkucem" i da govorim ono sto ne mislim da bi me neko voleo.

Jesam opet promasila temu? Nek ti kaze popa sta mi juce rekla, umal ne padoh sa stolice. Al sve je u pravu !

Ovaj blog treba da bude mantra. Ima ga odštampam, uramim i turim na zid