Dobar dan zaspana lica!U tim danima su gradske ulice,parkovi,sume i putevi oko obale puni setaca.Iz tih setackih puteva zamori sve u smjehu.Ljudi su na pogled srecni,dobre volje ili uspjevaju samo to dobro odglumiti?I mene je sunce namamilo u svoj zagrljaj,tako da smo sa kolegicom isle u popodansku setnju.Bile smo nasmejane i pune energije,u natoc prijatnom razgovoru i okolici .A u mislima sam bila odsutna.Delomicno sam samo sljedila njene reci.Uz pitanja, odgovora znala je da sam odsutna.Bez volnjo me je gledala jer smo govorile o bitnim stvarima.A nisam mogla nista jer su me druge misli neznano zavele.Pogledala me je i znala sam da od mene trazi odgovor.Nisam znala gdje i jos manje kako zapoceti.Toliko misli je bilo nabranih u meni nadala sam se ,da cu joj moci odgovoriti na njena pitanja.A ona me je jos zacudnjije pogledala.Na momente je medju nama nastala tisina,pauza.Vrjeme za razmisljanje  ko sto smo si uvjek u smjehu govorile.

Onda sam dobila odgovor s pitanjem nazad u trenutku nenadne tisine sam znala da je procitala moje misli.Tisina je poslala jaca.znala sam da  razmislja.Poznavala sam je skoro bolje,na momenat od sebe kad je namrstila obraz.Znala sam,da je *Usla u moj svjet ! *sa ozbiljnim obrazom se je okrenila prema meni i rekla:*Sad znam,kako se zove setac*

Nastavile smo put.Sretale puno lica:Znanih i neznanih.Ubistvu sretale smo setace. Svakodnevne, popodanjeske,

povremene,….Razmisljale smo o setacima.Ne o prolaznicima danasnjih,Nego o setacima iz nasih zivota.

O ljudima,koji su ulazili u nase zivote i o tim ljudima koji su se po njemu vec prosetali.Toliko o znanim setacima,onima iz proslosti,koji su dosli i ostali.I oni koji su dosla i ostala.O njima koji su tu i koji ce nekad doc.Mozda vec danas ili sutra.To su pojedinci koji su usli u nas zivot u odredenom trenu,iz odredenog razloga ili bez njega.

Mozda ili ne!nekog smo primili ko prijatelja,drugara,ko soputnika..verujem da je medju setacima i neko ko nam je sa svojom*setnju*izmamio suze u ocima,zatvaraju  vrata nasim snovima i nijednu nam pokazao da moramo samo od dol*skociti*gor.

Kad bolje razmislim nas zivot je ko pozoriste,ili kino,ali u kuci.uvjek sa ljudima koji imaju sebi ili nama nesto prijatno.

Ali drugacije,sa osobama koje se  usude igrati samo za licnu  korist.

Nadam se da se u nasim zivotu setaju ljudi koji imaju vasu igru.

I stvarno – vecina igra samo monolog,jer drugacije ne znaju.Postoje oni koji znaju sustinu dialoga.Tim nemoramo reci setaci,sto na druge nebi valjalo.

Sa tom rjeci bi mogla napisati roman,ali to nezelim.Samo sam vam htjela nesto dati kao temu za razmisljanje.

Tako,bez straha upoznajte svoje setace i znajte da to mogu samo naj-jaci.To ste VI !

Anjeze