Na moru se vec vidi odsjev zalazeceg sunca.Neobicno lep,ali sasvim obican prizor,dopunjava ga negdje daleko zvuk camca nekog ribara koji odlazi na nocni lov.Ocarana,puna neodredjenih osecaja,magicno utoljena u miris koji je svuda oko mene.Kao da bi htela uhvatiti trenutak slobode u vecnost i izziveti to do zadnjeg daha.Zasto ne mogu biti uvek tako slobodna,roji mi po glavi.I jos dok dovrsim pitanje do kraja,nesto me udari - pa slobodna sam.Jos pre nekoliko vremena bila sam suzanj vremena,suzanj bolesti,jos uvek jesam ali to svremenom prodje,suzanj same sebe,...

   zvuk sapta zaljubljenih me lagano   probudi.Ustanovim da me je bas ta misao dovela do te slobode,koju sam uvek zelela.Srecna sam da je zivot konacno poceo teci kako sam ja to htela.Zahvalna sam za trenutke.lepe ,carbne,nezaboravne,...koji se kao zivotne niti pletu u mladostni mozaik.Bas tako,kao sad.Trenutak koji je zaslepljujuci kao suncev sjaj s kojim sunce ozari svet i za trenutak razsvetli pre nego ga zahvati mrak.Takve trenutke zadrzim do zadnjeg i dok ne istisnem iz njih sve sladkosti.Daju mi nadu za bolji sutra.

     Anjeze 

           2.maj 2009