Prilazijo je do mene i stao.

*a neces me ni pozdravit?*upitao me je.

Pogledala sam ga sa ozbiljnim izrazom lica,i napravila korak nazad,i opet na pravo mjesto.Bila sam mirna,moje ustnice su bile u nepomicnom vodoravnoj liniji, jedino su kapci na ocima se na momenat zatrzale.Nisam mu imala sta reci.On nije vise bio dio moga plana.Sve sta bi mogao napraviti,je to,da bi me povukao nazad na staro.Opet bi propala,opet bi bila dio njega,umjesto sebe.Ja sam ja i takvu me moras imati .Ne da sam ja neko drugi,sto ces ga ukljuciti u nepotpunu cjelinu.*Dobro*rekao je po kratkom cekanju.Usutao je,ali se nije pomakao na momenat sam osjetila slabost u sebi,u zelji da recem,ne preteruj,jos uvjek preterujes.*Da pocnem da razgovaram. Da razmisljam.Da opet otvorim svoje sjajno plave oci,u ocekivanju,da ce me imati.Da cu svoju slabost izgubljenost i propalost pozdraviti sa usrkavanjem njega,to sto je on to sto ja nisam.Po glavi mi lete misli,da sam samo preteravala i da sam samo tvrdoglava.Da je tu i da me nesto izpituje.Da je tu na dohvatu moje ruke,da me gleda i ceka da mu nesto kazem.Srce mi je pocelo jace biti kao da sam pomislila na sve.Sta bi moglo da bude .Ali nije i tako sam prekinula te misli,lazi koje su me htjele imati nazad na ljuljaci pod,sto mi nemogu dati ono sto ja hocu.Nemogu jer na takvoj zemlji zelena trava ne raste.Ne ide, ne ide,ne ide,ne idee.Razumji vec jednom,ne ide.Pa nek je jos tako mamljivo,nek je jos uvjek tako obecavajuce,ne ide. Sve sto bi moglo biti nije bilo.Zasto sad bi?Zasto bi jos jednom puzila u stare vrece pune zalosti,koje su me u svakom trenutku vise unistavale.Tamo nije nista bilo nego samo zalost,uticenost,gorcina,nesreca i nevolja.Same lazi,ocekivanja na jednoj strani.Sve bolno i samo bolno i padanje sve nize.I tad je stajao predamnom.Sa svojim crnim pogledom i razmisljao jeli moze uci u moju psihu.Slabiji momenat kad sam ponovo-ko i vise puta-usudila pozeljeti,da bi iz svega nastala bajka da sam u stvarnosti negde  u dubini zavijena u vatu,ja,njegova kraljica i on moj kralj.Da je proso skoz vatu i trnje zame,a ja to nisam vidjela ali to je tako stvarno.Toga svjega nije videti u njemu ili mu nedam priliku,u stvarnosti ga nepustim blizu tako da mi svoje stvarne ljubavi na takav nacin ne moze dokazati.Tako sanjam u takvim trenucima je njegov pogled za dlaku,  da bi mu pripala .Ako je sve to,sto sam onda ja ,je samo jedna tanka ovojnica sto stoji tamo,da rastavi a u sustini je tako minjaturna,tako njezna i treperi po tome da bi ju probili tada joj  nebi trebalo toliko se suprostaviti tome svemu.Daj prerezi me ,jer u stvrnosti ne zelim raditi to sto radim.Zelim,da sam tvoja *Jer sve ovo je samo masta*za sve su krive njegove oci i sarm u njima.U dubinu duse i sve sto mi se dogadjalo je bilo samo jedno veliko razocaranje.Jer je moja dusa previse vjerovala,nadala se,zeljno iscekivala nove prilike ali je uvjek bila ponovo razocarana,usamljena,sjedeci pored telefona,cekajuci da pozvoni ali on je bio tiho,tiho,tiho-umorna od svega ponovo uklopim racunalo,nadajuci se da je bar tamo neka poruka ali nema je.

Toliko mi je puta srce treperilo u prazno,u iscekivanju srece,koja bi morala doci,ali je nema,toliko puta sam bila zalostna,uplakana,bez ikakve volje sa otrovnim crnimi mislima u mojoj glavi,u mome srcu,tako sam sama sebe trovala sa svim bezpotrebnim.Tako neide vise !Nemogu te slusati,nemogu razmisljati,nemogu razraditi ove rjeci koje mi upcujes.Prazne rjeci-prazne za jednu moc,rjeci o razpolozenju uz tebe sa kojim se nikako nisu poklapale sa mojima.Nemogu gledati u tvoje oci,jer je moje tjelo previse izmuceno od toga.Nemogu drzati glavu uspravno,neka tezina me pritiska.Jedino od svega sto mi srce tako tuce najradije bi uzviknula *Ja*,tebi,ali to su poslednji ubrzani odkucaji koji se sve manje i manje cuju.Presvoh su moja pljuca,ruke,zile koje se previse trude da tece krv po zilama.Preslabe su moje kosti, izcrpljeni  mozak u sustini cjelo moje tjelo je patilo zbog tebe.Nemogu si vise sama to raditi,jer nemogu srcu dozvoliti,da tuce za lazna obecanja.Cujes li me sama  lazna obecanja. Niti sama neverujem kako mi mozes toliko lagati,toliko lagati

Kad si psihicno toliko,da nevidis one stvari,one nadpise napisane sa najacim slovima.Tad vidis sve kroz maglu.Sad sam se uzela u svoje ruke,moja ovojnica je postala debela kao da je ovita sa tvrdom plastikom na koju mozes samo pokucati.Kucaj ,kucaj ali odgovora neces dobiti.

Moj izraz lica je bila samo maska,tvrda samo iz jednog oblika,sa stisnjenim ustnicama u ravnoj crti,sa ocima koje gledaju a ne primecuju,bilo mi je tesko, negledajuci na sve odlazim od laznih obecanja i same lazi.Odlazim od moguce srece?Ne,odlazim od ponovog padanja,zalosti i jada.Mozda tamo daleko ima jos nade za mene,za malo srece i veselja.Pod ovim suncem ima mjesta za svako nesretno ljudsko bice pa tako i za mene.

Prosla sam pored njega sa uzdignutom glavom neokrenuvsise…

Osobni dnevnik 2001..

Anjeze