Ostane ti samo jos trud ,da nesto dobro napises.Ne samo da

napises,da nesto bacis na papir,to rade ljudi vec odavno.Moras se potruditi i stvarno nesto dobro napisati-istisniti iz sebe ,sve do zadnje kapi,sa celim bicem se moras predati i kleknuti pred svjetom,skloniti glavu ,pasti na koljena predat se.Nije tako strasno, kako zvuci. Posle toga se osjecas svobodnije.

Uvjek se ljutim na sestru,jer je uvjek tako otvorena i sve moje price isprica drugima.Ne iz zavisti,takva je.Trudim se ,da je razumijem i prihvatam takvu kakva je,jer je volim i nikako nemogu biti ljuta na nju. Kad dobro razmislim,sto se tice mene zasto uvjek stiskam sve u sebi?Sta je tu tako slaboga ,ako ljudi znaju ?Ako je dobro, nek se zna,da sam  dobro.

Ako je slabo ,nek svi znaju,da sam slabo, onako se nece promjeniti ništa. Mozda i hoce,mozda na bolje.Ako sve stiskam u sebi , ostati ce u meni,raspadat ce se , unutra ce me razjedat i ja cu se ljutiti bas na svaku osobu ,koja zivi ,zasto mi ne pomogne,zasto me puste trpjeti,zasto su svi sljepi,i niko nista nevidi?

Ne drzi svoje nesrece u sebi, je davno toga  napiso neko. U tom slucaju bi se mogla ja ljutiti na sebe.

Ne znam da li ima smisao to pisanje,hmmm.

Ne znam da li sam stvarno to sto mislim da sam,ali znam,da po nekad procitam reci nekoga,poslusam koga ,koji isto misli,da govori u prazno,ali ja znam da ne govori jer se to desva i meni.

Na mene ne uticu samo bliznji,prijatelji,koji ti kazu nesto koristno,tu su i drugi ljudi oko mene ,koji nisu ni svjestni,da

sa svaku dobru stvar i sa svaku slabu stvar uticu . Uticu! I ako misle da govore u prazno.

Ne mogu da se drzim jedne teme i vam ponuditi sve o cemu sam pisala u uvodu. Sad kazem da sam tuzna,mozda zbog desavanja drugih osoba,ili zbog sebe jer sam opet izgubila spoj sa samom sobom,opet sam se oslonila na osobu i bila ovisna od nje ,ne od sebe.Opet verujem u svaku svoju misao,opet blokiram sve i opet skrivam sve svoje strahove. Zamisljam neku istinu,koja je samo moja i koja se moze brzo pokazati za neistinu, za koji vrag sam se onda prije toga sve vreme sekirala?

Strah me je svoje tuge.Ne zelim da sam tuzna,ne zelim da poludim,ne zelim da svoj zivot prezivim u sobi za racunalom ,ne zelim da prodje vreme  kraj mene.

Ne zelim da sam cudna,zelim da nesto upoznam,i kontroslisem svoj zivot.Zelim da nadjem smisao i to ne onog *velikog*, zivotnog, zasto smo tu i ko je covek.Zelim naci smisao ,zelim znati zivjeti,zelim ostvariti sve,sto bi voljela raditi.Zelim nekoga-zasto zelim nekoga? Svaki put kad dode neko se oslonim na njega i ja mu se prepustim .Dozvolim da upravlja mojim mislima,mojim ocekivanjima,mojim strahovima ,dozvolim da upravlja sa mnom i tad gubim snagu u sebi.

Ko si, kad svi odu jel ti se svidja drustvo samog sebe,kad si sam?

Kad konacno nadjem spoj sa samom sobom kazem si,da sam dobro,dode neko, zamanta mi glavu i kad popusti ,postanem tuzna u sred te tuge se zaustavim i pokusam ostati trezna,pomislimpet radim to.

Opet se bacam u tudje zivote i pijem zivotnu moc,za sebe ,iz drugh.Trazim smisao u drugim nisam dovoljna sama sebi.Nije lako.Divno je osjetiti prirodu koja spaja mene s nekim.Ali to ce se uvjek desavati,uvjek ce priroda imati dovoljno opoja za moju sipku dusu. Sa svih strana me vrebaju klopke, ali moram da budem dovoljno jaka da im se oduprem, da izdrzim.

To ne sme da bude tako,dovoljno se moram voljeti,da to sprecim.Dovoljno je nade u meni,u svakom covjeku,da napravi i radi toliko stvari koliko zeli.Ako smo samo malo svjestni i znamo,sta sve mozemo,onda je svaki dan predivan.Ja u to verujem i znam,da je najvisi poglavar mog zivota moja glava.

To sto mislim,mogu da budem sama sebi slabo ili dobro…

Anjeze

WuYou bre!!! shto ti je?