Veliki sam pobornik stava da svako treba da radi ono za šta je stručan. To deluje prilično razumno dok se držite standardnih pravila da vam računar popravlja serviser, kućne aparate električar, zube stomatolog a frizuru frizer. Problemi nastaju kada se nađete u nešto komplikovanijoj situaciji.

Pre par nedelja nađoh se u renomiranoj beogradskoj firmi za izradu nameštaja i uređenje enterijera. Kao svaki naivan klijent (u tom poslu smo svi osim ološ- investitora naivni) dođoh tamo sa idejom. Računam, sređujem svoj životni prostor, red je da znam šta hoću, da spremim plan stana i prezentujem ono što sam zamislila. Ali… ‘oćeš !

Direktor firme za opremanje enterijera koji se dok je bio pošten čovek zvao stolar, reče mi da se meni samo čini da moje ideje odgovaraju mojim potrebama, i da pravim veliku grešku ako se ne konsultujem sa njegovim timom arhitekata. Vođena svojim davnim stavom da svako treba da radi svoj posao, napravih životnu grešku, i pristadoh.

Prva etapa u pregovorima bila je rušenje iluzija. “Tim arhitekata” u sastavu stolareva žena od sto leta, njena nešto mlađa koleginica i pripravnik sumnjivog seksualnog opredeljenja pogledaše plan stana i slike i rekoše “ko bi rekao da u ovakvom rezidencijalnom objektu prave tako male stanove” sa gadljivim izrazom na licu. Moj stan iz snova mi odjednom zaliči na kartonsku kutiju pored kontejnera. Zaustih da kažem da je meni tih 60m2 idealna veličina, i da sam se odlučila za stan jer mi je dozlogrdilo grejanje rezidencijalne “Vile Promaja”, ali ekonomista u meni mi zalepi selotejp na usta računajući da će ih činjenica o skromnosti posla voditi pri formiranju cene.

Nakon što su prevazišle očaj što će umesto senjačke vile uređivati voždovački špajz, počeše da spominju neminovno pregrađivanje, premeštanje radijatora i ostala kapitalna čuda. Presekoh ih oštrom rečenicom da nikakvi građevinski radovi u objektu koji je završen pre nepunih nedelju dana ne dolaze u obzir. Tad, baš u tom trenutku, osetila sam da su me zamrzele. Bi mi žao što sam ih u startu razočarala, ali sama pomisao na miris svežeg maltera u decembru mi je izazvala muku u želucu.

Nakon nekoliko dana se srećemo ponovo. “Tim” se sveo na jednu arhiteTku, jer su verovatno procenili da angažovanje punog sastava ne odgovara obimu posla. Ona mi prezentuje svoju ideju. Vrlo profesionalna kompjuterska animacija. Ne mogu da se otrgnem utisku da sam identične ideje videla na sajtu “HoustonHomes” gde svoje vile predstavljaju teksaški naftni magnati. Masivne drvene komode, na zidove prišrafljena biblioteka u koju je straćeno sve što su slavonske drvoseče posekle u protekloj deceniji, radni sto koji bi, kada bi se pažljivo rasporedio ogrejao tri familije po sibirskoj zimi i kuhinja od teškog masiva koja na sredini ima nešto što, da prostite, liči na ognjište. Na sred dnevne sobe vidim klub-sto koji neodoljivo podseća na - panj. Gledam u nju, pa u monitor. Zblanuta. Čita mi iz pogleda da mi ništa nije jasno. Zapovednim tonom mi kaže: “rekli ste da volite pravo drvo”. Jesam, rekla sam, Bog me ubio nenormalnu, bolje da sam ćutala. Drvo volim, ali detlić nisam. Pokušavam da sročim u glavi preciznu rečenicu koja neće ostaviti prostor za diskusiju. Umesto toga uspevam da izustim samo “žao mi je, ovo nije moj stan”.

Umesto da istrajem u svojoj ideji da naprave upravo ono što sam zamislila ja produžavam agoniju olako pristajući da se sutra nađem sa “mlađim kolegom čije će mi modernije ideje možda više odgovarati”.

Kolega, koji je na mene ostavio utisak mešavine pokretne gondole iz parfimerije i reklame za trajnu epilaciju, bio je nešto fleksibilniji. Odmah sa vrata mi je rekao da on voli da “oseti” klijenta i da je otvoren za predloge. Kaže mi konspirativno da je odmah video da nisam ruralni tip, i da mi se neće dopasti rad njegove koleginice. Sa velikim ushićenjem mi je pokazao svoju ideju. Iz ogromnog praznog zida štrče tri male police. Dakle, predvideo je da one gomile knjiga držim ispod kreveta. U redu. Između njih zašrafljena plazma. Radnog stola, na kome sam insistirala, nema. Kaže, ne treba mi, imam laptop. Dobro, ‘ajd. Kuhinja liči na ogroman pandurski štit. Kombinacija metala i pleksiglasa. Na podu dnevne sobe razapeta oderana krava. Crno-bela, grešna. Iza kravlje prostirke leži sofa od crvene kože na koju komotno može da se smesti čovek od petipo godina, pod uslovom da nema više od 17 kila. Nije predviđena za spavanje, kaže. Jok, nije. Pa ja i ne spavam predvidljivo, nego tamo gde mi se prispava. Greota onolike plazme na zidu ako pored nje ne možeš da dremneš kao čovek. Na suprotnom zidu rupa, ili mi se tako čini. Vide se svetla grada. Ne, ne, govori mi ushićeno, nije to rupa, to je fototapet sa slikom NewYork-a noću. Preko celog zida. Poželeh da zaplačem i da mu tako stavim do znanja koliko sam očajna. A bio je pristojan. Rekao je da je otvoren za predloge. Pokušavam da izmeditiram nešto što bi zvučalo kao predlog, a ne kao “sklanjaj- mi- ovo- sranje- sa- ekrana”. Po mom zblanutom izrazu lica shvata da sam ipak malo “ruralnija” nego što je predvideo, pa brzo dodaje da, ukoliko želim, mogu da usklade svoje ideje i nešto iskombinuju. Kako ćeš, crni Ti, iskombinovati ognjište i pleksiglas ?!?! Pokušavam da mu kažem da bih volela da izbegnem masivne komade nameštaja, a da prostor sačuva toplinu, da liči na dom a ne na menzu zatvora u Sheveningenu (tamo je našao inspiraciju, majke mi).

Sutradan mi na mail stiže vrlo profesionalno odrađena animacija mog budućeg stana u nežnim, rascvetalim, roze- zelenim tonovima koja neodoljivo podseća na modernu verziju francuskih kupleraja iz 18. veka.

Sad, nisam pametna, da li je to dobronamerna ideja nastala njihovom pažljivom analizom moje grešne ličnosti, ili osveta za sve muke koje sam im zadala ?!

A ja sam samo htela da mi pošten stolar napravi ono što sam nacrtala.

Muko tvoja, ne prelazi na mene .Majke mi bi mi smesno dok sam citala al se setih kroz kakvu si ti agoniju prolazila.Ma uzmi ti to lepo iskombinuj sama imas ukusa vise od arhiTetaka !cmoka!

Toplo preporucujem mog komsiju stolara... za par piwa cuda pravi, meni skratio regal