S vremena na vreme u ovo naše pleme uđe neki djavo. Napadnu ga hakeri, neko nespretno napiše ironično- uvredljiv post koji većinu pomeri iz cipela, neko se toliko razočara u život da izvrne svoju dušu na kojoj se vide sve zakrpe i šavovi pa tim neprivlačnim inventarom zgrozi i sebe i druge, neko se naljuti zbog nepromišljenog komentara koji je ostavljen u prolazu, bez razmišljanja i zle namere, a neko najavi da zauvek napušta pleme. Povremeno imam utisak da se blogovanje doživljava kao sizifovski posao koji se mrzi do zadnje suze na njemu prolivene. Ili još gore – kao najgori porok, zavisnost, mentalni ponor, bermudski trougao u koji se naivno upadne i  koji te usisa svaki put kad poželiš da se spaseš.

   A nema potrebe.

   Blog je ozbiljna zabava. A kao i u svakoj zabavi treba imati meru. Ne biti pijan gost. Ne biti partybraker. Ne biti snob koji odmerava tolalete ostalih gostiju. Ne duriti se. Ovo je prilično emotivna igra, zato ne vređati druge goste, ne vređati njihovu inteligenciju. Ne pokušavati da praviš spletke, naročito ako za to nisi sposoban. Spletka je veština visokog stila, zahteva komplikovan um i ne treba je mešati sa odvratnim ali bezopasnim ujedima glodara.

   Ako ti se svet sruši i hodaš sa Himalajima na leđima sedi ovde da se odmoriš. Podeli deo svog tereta sa prijateljima, ali im ne natovari svoje planine na leđa i ne očekuj da te nose. Ostani na svojim nogama, pa polako... korak po korak. Da osetiš tlo. Sredi svoje misli pre nego što ih staviš na uvid. Imaj poštovanja prema onome ko čita. Ne povraćaj.

   Nekad te komentari saseku. Naročito početnike. Nenaviknute na duhovitu ironiju. Onu što prodrma, ali ne ošamari. Bezazlenu. Imam lek. Odličan lek protiv takvih kompleksa i sumnje u to da li pišemo besmislice, da li smo smešni. Postoji roman koji počinje ovako... „kada je ušetala u njegovu detektivsku agenciju na njenom telu se videlo da dugo nije jela, njeno lice je bilo dokaz da anđeli postoje, a oči su govorile da svakog čoveka može navesti da iskopa sebi grob, a potom, srećan, poliže lopatu...“ I to je neko objavio. I to je neko čitao. Ubeđena sam da nešto jednako besmisleno većina nas ne može napisati ni posle trećeg mojita.

   Za sve postoji lek, sem za prezir i mržnju. Ako si u svađi sa sobom jer te ovo mesto privlači kao droga, podiže i spušta, sastavlja i raspada, ako vidiš da je blogovati postalo moranje, onda znaš šta ti je činiti. Postoje ustanove koje se time bave. Poslednje mesto gde bi zavisnik trebao biti je među ostalim zavisnicima.

   Nemoj da mi ironišeš naslov. Koliko se onaj razumeo u galaksiju, toliko se i ja razumem u blogovanje. Verbalno i meditacijski. Dovoljno !

    I nemoj da ti padne na pamet da se ovde prepoznaješ kao prozvan. Ja ovo pišem samo zbog sebe. Kao podsetnik. Kao i što sve ostalo radim samo za sebe.

Jer ko nije za sebe... nije ni za blogovanje.

@opushtena- navikla sam da o meni blogove pisu malo drugachiji likovi, no dobro, nekad nas situacije iznenade. Toplo preporuchujem da nastavish sa chitanjem tamo gde si chitala prvi put.

@tri praseta, da, peshkir ))  Dopada mi se shto nisi povrshan. Impresionirana sam istrazivachkim radom.

@simalirana_pufna, toliko si me iznenadila komentarom "andjeli teraju u grob" da sam morala ponovo da procitam shta to napisah. Nekad samu sebe zapanjim onim shto mi kroz prste izadje.

E sad kakav bi to blog bio kada  ga PaJser ne procita!? Mirjana poznajem te jako dugo moglo bi se reci,ali pojma nisam imao sta to nosis u sebi! ) Svala cast i pozdrav u ime dobrih starih vremena Laritze

@Matej,

@heartbraker, ovo leprshava cu da shvatim kao lichnu uvredu

@Pajseru, volim i ja Vas