Bilo je lakše otići kada znaš da ćeš se vratiti. I na kraju sveta, kad zatvoriš oči osećaš miris ruža i sveže pokošenog travnjaka. Znaš da je tvoje, i da te čeka. Kada se vratiš posečeš trnje, povadiš iz podruma stare zemljane saksije, zasadiš u njih šarene muškatle i asparaguse, zaliješ grm ruzmarina da zamiriše, zagrizeš tek ubranu  jabuku  i osmehuješ se jer znaš da je to utvrđenje nemoguće srušiti.


   Drugačije je kada znaš da odlaziš zauvek. Nekoliko velikih kutija stoji tu već danima. I mnogo manjih.  Knjige se pakuju u tih mnogo manjih. Knjige su užasno teške, kao cigle da pakuješ, velike kutije ne mogu podneti njihovu težinu.  Sad razumem podatak da više od pola stanovnika planete nikada nije pročitalo knjigu.  Ozbiljno bavljenje knjigama je fizički težak posao, a duhovno zadovoljstvo nije uvek u skladu sa naporom. I literatura je lutrija, nikada ne znaš na šta ćeš naići. Pre pakovanja odlučujem da ću neke baciti. Raspale su se, požutele. Izgledaće apsurdno u novom spaceshuttle prostoru. Biće im neprijatno tamo. A kako baciti Prodanovićevog “Dečaka u prirodi”, kad dok je gledam čujem reči “hoćeš li da ti čitam knjigu o Zoranu?”, i vidim osmeh u plavim očima koje odavno nisu sa nama.


   Kutija sa medaljama, kutija sa mapama, brošurama, slikama, autobuskim i avionskim kartama nekih mesta kojih se jedva sećam, a koje su dokaz jedne sjajno potrošene mladosti. Plakati nekih pozorišnih predstava na kojima su potpisi dragih ljudi koji nikada nisu postali zvezde, osim u mom ličnom univerzumu.


   Kutija sa starim CD-ovima, onima koji nisu u memoriji računara ni na polici sa ostalima koje redovno slušam. Muzika koja je bila deo nekog drugog vremena, ona koje je ljudima koji me znaju smešna. Kako uopšte objasniti nekom ko nije slušao šapat “mais uma tentativa…” dok su mu suze padale u grozno mutan Rio Grande zašto te pogađa Timmy T. Kako objasniti da to nema veze sa patetikom, već sa prašinom Meksika koja je tad pala na srce i proklela te da nećeš naći sreću ni na jednom drugom mestu na svetu.


   Kutija sa nakitom koji nikada ne nosim. Gomila bezvrednih preleph kinđurija koje su pripadale onoj plavookoj koje više nema, a koje ne diram iz straha da ih ne izgubim. I one druge, čija je materijalna vrednost izbedela pod teretom uspomena koje nose. Tu, na dnu je i privezak, biser u zlatnom kavezu, ironičnan poklon sa porukom od onoga koji je umeo da voli ali je odbijao da razume.
I medaljon koji je napravila slučajna poznanica, sakupivši moje sitnice. Pljosnati kamen sa Galapagosa, na njemu zalepljeni komadić vulkanske lave, školjka sa Varadera i krupna zrna peska Sahare. Sve obojeno u plavo i zakačeno kao privezak na lanćiću od najlona sa kojim se pecaju ajkule. Poklon. Za “ribu što se teško peca”. Najdraži poklon.


   Fioka u komodi pored vrata koju treba poneti celu. Puna starih adresara koje je zamenila bezlična memorija SIM kartice, do pola potrošenih bočica parfema koji su tu zaboravljeni, računa plaćenih ko zna gde i ko zna kad, šrafciger, makaze i kolut kabla iz koga se vade  licne za osigurače koje pravim toliko stručno da povremeno uspevam da zapalim lokalnu trafo-stanicu, odštampane stranice koje su se nekad činile vrlo važne a ostale su nepročitane, ulaznice i pozivnice za neka sjajna i neka očajna mesta, stare garancije za neke uređaje koji su odavno bačeni, par crteža koji su završili na velikim formatima i par onih koji su završili tu gde jesu, gvozdenjaci raznih moneta, kutija brufena kojem je odavno istekao rok, i masa malih kablova koji su ko zna kad spajali ko zna šta…

   Pričali su mi jednom staru eskimsku legendu o mladom lovcu Naikuku koji  se plašio pretnji ratnika iz susednog sela.  Zbog toga se stalno selio iz jednog mesta u drugo, gradeći privremena skloništa. Kada ga je neprijatelj konačno stigao lako ga je pobedio jer mu je utvrđenje bilo loše.

 

Slatko, simpaticno, interesantno. Bas mi se dopalo

Hmmmm...i ja bih hteo da se spakujem,pa negde raspakujem.Sacuvaj negde ako mozes sve te stare stvari,mozda na stare dane da ti zatrebaju,da se podsecas na prelepu mladost.Lepo pises i znas kako zadrzati posetioca na tvoj blog.Sa srecom u novom

<!-- /* Font Definitions */ @font-face {font-family:"Comic Sans MS"; panose-1:3 15 7 2 3 3 2 2 2 4; mso-font-charset:0; mso-generic-font-family:script; mso-font-pitch:variable; mso-font-signature:647 0 0 0 159 0;} /* Style Definitions */ p.MsoNormal, li.MsoNormal, div.MsoNormal {mso-style-parent:""; margin:0cm; margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:12.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-fareast-font-family:"Times New Roman"; mso-ansi-languageR;} @page Section1 {size:612.0pt 792.0pt; margin:72.0pt 90.0pt 72.0pt 90.0pt; mso-header-margin:35.4pt; mso-footer-margin:35.4pt; mso-paper-source:0;} div.Section1 {pageection1;} -->

Mene je ovo jako rasuzilo….Ja svojih uspomena iz jednog velikog perioda  nemam…zapravo, ostale su negde tamo kada sam otisla I vise se nisam vratila….Setila sam se I neukoricenih knjiga…presovanih latica cveca po kojima sam pisala svakakve poruke….gomile pisama koje nisam nikada poslala….fotografija….Nemam kutiju koju mogu da otvorim ,pa prstima dotaknem I opipam svoju proslost I uspomene….Sve to drzim u glavi…Jednostavno sam prihvatila da je to veliki komad moga zivota koji se zavrsio, a ti delici koji su ostali u nekoj kutiji ,  mozda ce se jednoga dana ponovo pojaviti…mozda je potrebno da prodje jos malo vremena… ..Pitala si:” Čupate li vi svoje korenje ovih dana?"

Nekako ne zelim da to posmatram na takav nacin...Mnogo chuvam u svojim mislilma, jer drugog izbora nemam....A korenje....ono je tamo, kod mog tate, gde jos uvek u policama stoje lutkice u izbledelim haljinicama a u fijokama leze crno-bele fotografije....

 Mojne me rasplaces dosta mi je seljakanja , svakom selidbom izgubim deo sebe !POzz!