Ceo dan sam u “Baru na plaži“. Sa dva radnika, privedena protiv njihove volje, izbacujem biljke koje su tu bile da prezime. Sređujemo prolećni enterijer. Oni nemo negoduju. Ćute, ali im u pogledu vidim da šize. Vikend je. Pre podne. Previše sam ih razmazila da bi mirno podneli ovakva iznenađenja.


Nema gužve. Par stalnih gostiju, koje više i ne zovemo tim časnim imenom već nam dođu kao šira familija, motaju se tu od jutros. I oni pomažu. Ovo je odavno prestao da bude javni objekat. Svi smo nekako naši. Pomažemo se, svađamo i ogovaramo kao familija. Ta količina iskrenosti, jednostavnosti i otvorenosti u komunikaciji bi mi strašno nedostajala kada bih se bavila samo svojim stvarnim zanimanjem.


Negde na pola posla sedamo da popijemo kafu. Računam da neće biti ozbiljne gužve bar do podne. Prevarila sam se. Ulazi Seka Aleksić. Mislim, ne originalna Seka Aleksić (ni mi nismo originalan Bar Na Plaži, prim.aut.) već njena verna kopija. Plava, rasna, sa ogromnim… naočarima za sunce (doduše, bilo je sunčano), utegnuta u tri broja manji pink kompletić, našminkana kao da će pred kamere. Za njom ulazi oblak teškog, dobrog parfema. Jedanaest je sati, pre podne. Osmotri nas sve trep- trep pogledom a la Merilin Monroe i obrati se konspirativno momku koji je upravo izlazio:

    * Jel’ ima ovde net?

On, filozofski raspoložen nakon desetočasovne vožnje iz Italije (prvo je došao u klub, a tek onda otišao kući, prim. aut .) reče joj da tu ima i od ‘tice mleko, samo neka kaže šta joj treba.


Pogleda me, onako, od glave do pete i odvali (živa bila):

    * „Izvini, imaš li ovde hot lajn?“
    * „Moolim?“
    * „Hot lajn, ono, da prikačim moj laptop na vaš net.“
    * „Mislite li na hot spot, gospođo?“- ubacuje se Deki koji je, iako konsterniran pojavom Sekinog klona još uvek uspeva da sačuva prisebnost.
    * „A jel’ to radi na istom principu kao hot line?“- uporna je.
    * „Ne gospođo, ovo je savremenija verzija, tako stručno odrađena i dobro zaštićena da ste bez problema mogli i iz auta da se zakačite. Štaviše, ceo kvadratni kilometar pokrivamo, provereno, ko god ima wi-fi karticu kači se za naš net. Ali nema veze… gde ima, tu se i …“- gunđa zlovoljno i gleda ispod obrva u mom pravcu.

Mi se savijamo od smeha. Ona ne razume, niti sluša njegove komentare, seda i raspakuje svoj laptop. Deki joj podešava parametre, donosi piće. Reče mu da se zove Antonela. Pristaje joj ime. I reče da mora da skine sa neta nešto važno.

Mi sedimo za stolom na drugom kraju kluba i licitiramo kojim je čudom ova dama od svih „hotlajnova“ u etru zalutala baš u naš.

    * Ja: Liči mi na neku bečku butikašicu, sigurno je neki biznis u pitanju, a reče da je iz ‘Ostrije.
    * Buca: Sponzoruša nafrakana, dosla da chatuje sa nekom matorom drtinom koja joj je kupila onu bombonicu (pokazuje očima na auto napolju).
    * Zoki: Samo vi licitirajte glupostima, sve mi se čini da ovo nije tako naivno. Vidiš da je to neki novi sistem CIA, ubacuje neugledne elemente kao svoje ključne ljude. Pazi Dekija kako se primio, ko zna koje joj državne tajne odaje.
    * Lik kojem ne znam ime: Provali joj mašinu ?! Apple MacBook, taj model košta dva soma evra. Jbt, ne zna ni da ga upali.
    * Buca: Ti odavde vidiš koji je model, ne lupetaj !? A, Zoćo, otkud Dekiju uvid u državne tajne?
    * Zoki: Vidim i ja, piše joj na torbi Apple MacBook Pro, kontam da je oko dva somića. A Deki je državne tajne čuo od mene, hehehehe.

U tom trenutku Pink- CIA- Madame- Butikašica stavlja malu slušalicu u uho, saginje glavu i izgleda kao da plače.

    * Zoki (uz pokret rukom preko vrata): Ispušila špijunka, javili joj da je čeka egzekucija.
    * Buca: A nas će sve da potamane kao svedoke, da ne raspričamo gde je viđena poslednji put.

Svi se keze kao majmuni.
Antonela lagano ustade, klimnu nam glavom umesto pozdrava, još uvek trepćući uplakanim očima po kojima se nije razmazala šminka i ode…


Spopadosmo Dekija… Malo se nećkao, ali samo malo.
„Raskinula sa dečkom, našto kao mnogo se voleli, i tako to. Došla da skine muziku, od Brene „Kuća laži“ i još neke, da ima uz šta da plače valjda, otkud znam.“


Razočarano nastavismo sa premeštanjem ćupova sa biljkama na njihovo letnje prebivalište. Oko dvadesetog predviđaju sneg… Pravo je čudo što ovo mesto opstaje tako dugo, uprkos svemu, najviše uprkos nama, ovakvima.

Ajde mi samo kazi ono "svaka povezanost sa stvarnim osobama je puka slucajnost" inace cu da pomislim da to moze biti jedan od par slucaja za koje znam da nisu slucajnost

@Lood, posto si prvi, dobijas nagradu. Golicaj tetu s percetom.

@osveta_besnog_pileta, svi likovi iz mojih prica su potpuno autenticni. Ako se znamo (da nisi neki lik iz price) onda i ti mozes da golicas tetu sa Loodim.

Nije cudo da opstaje , kao i uvek zanimljiv i u neku ruku poucan blog !

Od sad se za sve primedbe na moralni status ovog bloga obratite Dr.WuYahu, mom  pravnom zastupniku.

Zahvaljujem na poseti.

(ko je samo zbog tete dosao, neka mu je na cast)