---

                     Jednom davno, 

                     ljubav je izgledala drugačije.

                     Sa bezbroj devijacija,

                     mahnita, luda, divlja, nežna,

                     menjala se kroz vekove, dan po dan.

                     Pokušaji da se objasni 

                     manje više svedu se na isto, svako je 

                     doživljava lično, subjektivno,

                     ali se manifestuje psihičkim

                     i fizičkim promenama.

                     Ljubav na kolenima, ljubav pod noktima,

                     ljubav u suzama, i onim koje se ne isplaču,

                     ljubav u promilima, ljubav u kolevci,

                     ljubav u pesku...

                     Kao fluid, ne rodi se, ne umire,

                     ponekad te dotakne, 

                     da život lakše udahneš,

                     tek da nijansira i kristališe

                     one finese koje drugačije i ne prepoznaš.

                     Kao filigran, nesebična, jer je izdvojena 

                     on onog egoističnog dela bića,

                     kao fino staklo,

                     uvek poseče ruku koja je lomi...

 

 

                     Rane zalce , a ožiljci ostanu.

                     Što više stakla slomiš, što više stežeš 

                     šake u besu to se staklo dublje zariva.

                     Nekad ožiljci zarastaju samo površno,

                     takvi su najgori, krvare godinama, reaguju 

                     na sve promene, uvek opominju da su tu.

                     Kao žig srama, navučeš rukavice, prilepiš flaster,

                     da se ne vidi.

                     Sakriješ se ispod osmeha, maske, 

                     iza onog dobar dan i laku noć, 

                     iza svakodnevnice sa kojom se stapaš.

                     Živiš dane koji su izmedju krvarenja 

                     ožiljaka i opominjanja koje te iznova 

                     podseca kao mali znak STOP.

                     To nije bol koja ce te ubiti,

                     to je bol koja te ubija dugo.

                     Boli dok te ne umori, dok se koža 

                     ne navikne, dok disanje ne prilagodiš, 

                     po navici zaustvaljajući dah, dok predosećaš

                     taj momenat u kom bol i ti postajete jedno.

                     Momenat kad bol ne možeš da odvojiš od sebe

                     i sebe od bola,

                     kad više ne možeš da prepoznaš gde osećanja 

                     počinju a gde se završavaju...

            

 

 

                     Pa podmećeš sebi kreiranu stvarnost,

                     da te porobi, potčini, da se napravi onaj 

                     vakum, bestežinski prostor 

                     koji ti je neophodan da koračaš dalje

                     noseći sebe.

                     Čini ti se da iz dana u dan jačaš,

                     slabeći svaki uticaj na sebe 

                     blokirajući sve što zapreti da ti se 

                     nadje ispod kože.

                     Blokirajući sebe kad zapretiš da 

                     izviriš ispod te kože.

                     Dok godine prolaze, ti ožiljci sve 

                     redje krvare, formiraju tek mala udubljenja, 

                     nežno svetlije boje ,

                     naučiš da krvariš ispod kože,

                     ispod osmeha, ispod oka...

                     Taj prostor koji je ispod, nije prijatan,

                     ispod života je vazduh gušći.

                     Nije prijatno ali je bezbedno.

                     Shvatiš da sve redje srećeš sebe.

                     Možda samo u nekim momentima kada 

                     te obraduju pahulje snega, 

                     kada gledaš niz ulicu,

                     kada zagrliš majku, 

                     kada osetiš kako ti krv klizi pod kožom...

 

 

 

                     Učiš se strpljenju, trpljenju i čekanju.

                     Goropadno se osmehujući životu koji se 

                     dogadja drugima, uvek na korak od tebe.

                     Sreća zaslepljuje, blešti tim razvratnim 

                     sjajem, bezobrazno, drsko i uvek na korak 

                     od tebe.

                     Ne vidiš se nikada tudjim očima, 

                     samo onim krajičkom perifernog vida 

                     skrivene , sahranjene duše.

                     Ne znaš kako se živi sreća, kako se 

                     raduje, kako se predaje.

                     Devojčicama pričaju bajke a dečake uče 

                     kako da ne plaču.

                     Nekada se sretnu pravi, oni koje život 

                     da jedno drugom .

                     Ali život je varljiv, prevrtljiv, 

                     nekome da samo da bi drugi videli 

                     šta nemaju. 

                     A tamo ispod kože, gde se teško diše,

                     gde postaješ bol i gde bol postaje ti,

                     shvatiš da živiš.

                     Ne osećaš ushićenje, radost, euforiju,

                     orgazmične drhtaje, ali dišeš, 

                     živiš dok ti krv pulsira mimoilazeći

                     rane i natrula nadanja.

                     Naučiš se da uzimaš ono što ti se pruža 

                     nikada ne obmanjujući sebe ni druge,

                     uvek dajući samo ono što možeš uzeti,

                     bol za bol.

 

 

 

                     Kao neminovnost, dolazi trenutak kada 

                     zadržiš dah , ne bi li čuo otkucaj 

                     sopstvenog srca. Momenti kada izostane bol,

                     kajanje i kada praznina postaje veća,

                     kao zavisnik počneš da kopaš po ranama,

                     samo da išta osetiš, da se uveriš da 

                     je to još uvek tvoja koža, da život koji

                     prolazi mimo tebe ipak nije privid.

                     Kao adrenalinski zavisnik, skačeš u 

                     ponor, ustaješ da bi skočio ponovo.

                     Uvek i uvek iznova terajući sebe 

                     na svaki sledeći korak, neustrašivo.

                     U tišini, spremna da vrištiš

                     evo me ne pomeram se šta je sledeće.

                     Ne boli to, ne boli bol, ni rana, 

                     boli praznina.

                     Pod kožom, ispod koje mili smrt,

                     tražiš i opipavaš znake života.

                     Oslobodjena poslednje skrupule 

                     odbacuješ osmeh uljudnosti, 

                     odbacuješ besmisleno dobro jutro, laku 

                     noć i zauvek.

                     Bestidno se iskeziš životu u lice, 

                     kao starom poznaniku,

                     kao dužniku, 

                     kao sapatniku...

                     Da li je to sve, da li si stigla do 

                     kraja?

 

 

                     Taj neki momenat, kada se nadješ na dnu

                     i ustaneš ne znajuci koji je smisao 

                     u tome da ponovo skociš u ponor.

                     Taj momenat kada ti je svejedno da 

                     li hodaš ili padaš.

                     To je konačni momenat koji te ili slomi 

                     ili održi u životu.

                     Kada postaješ ravnodušna prema bolu, 

                     kao prema nekoj svakodnevnoj emociji,

                     kada se zapitaš ima li nešto od bola jace,

                     su dani u kojima shvatiš da se svi razlikuju

                     samo u tome što je neciji prag tolerancije 

                     na bol viši.

                     Svi osecamo bol, svi placemo, osim decaka,

                     samo nas ne boli jednako.

                     Tog momenta kad prestaneš da se plašiš bola,

                     da se igraš bolom,

                     prestaješ da budeš devojcica.

                     Posmatrajuci je kako se pretvara 

                     u ženu koja shvata da ruke mogu doneti 

                     radost, da sreca drhtura na usnama, besna,

                     pomahnitala, kao život u zenitu ranimacije 

                     mrtvih osecanja, neponovljivo, neuporedivo 

                     i sasvim se predaje ljubavi.

                     Oseticeš želju, vatru koja klizi niz kicmu,

                     uspravlja te i baca u milion plamenova 

                     koje si upalila,

                     ne da sagoriš, vec da goriš.

                     Da pružiš ruke i uzmeš to što želiš,

                     da zagrliš, da okuješ, da zadržiš, 

                     svesna dobrog i lošeg u sebi,

                     nikad ih ne suprotstavljajući jedno drugom,

                     već živeći oba, svakog dana, svakog momenta, 

                     puštajući suze niz lice kao sasvim prirodnu ,

                     dugo očekivanu radost.