Ima tome dosta godina 
bila je neka manifestacija povodom necega ... uglavnom, deo manifestacije je bila fijakerijada .Pozovu mene da vodim program ,,samo redom citaj imena i smeskaj se", ma vazi, sta mi tesko.
Elem, ja klinka 17 godina, okupio se silan narod, upeklo sunce a ono nikako da pocne. Program je bio takmicarskog karaktera tako da mi je vec u startu bilo jasno oduzice se. Gledam one liste sto su mi ostavili da citam i ne mogu da verujem:
spisak ucesnika, spisak za proglasenje pobednika...kao i uvek kad je nesto lokalnog karaktera pobednik se zna unapred.
i tako, prodje podne, sat po sat , konj po konj dodjosmo do samog kraja a onda se pojavi ona. Predivna, buntovna i zarobljena...zaprezna kobila Zora. Uporno je skretala pogled ka meni dok ju je vlasnik uz psovke cimao i ispravljao, nervozan i nestrpljiv da sto pre zavrsi i sedne u hlad da se posveti komentarisanju tudjih konja uz pivo. A ona, ona je uporno izvijajuci svoju prelepu glavu, pogled okretala ka meni. Da, ona i ja, zarobljene tu gde nam nije mesto, primorane da ispunimo ono sto se ocekuje. Ona nije pristala na to a nisam ni ja .
Proglasenje pobednika nije islo po planu, za najlepse grlo proglasena je zaprezna kobila Zora .
Dok su organizatori jurili oko mene da se napisu nove zahvalnice, izvinjavali se vlasniku ciji je konj izvisio za laskavu titulu ja sam pogledom pratila njen kas . Da li tako hodaju pobednici? Ispracena cudjenjem, i ponekom psovkom vlasnika hodala je upregnuta i sputana.Ne to nije bila njena pobeda. Bila je to moja pobeda a ona mi je omogucila. Prisla sam joj , pognula je glavu predamnom a ja sam je obgrlila oko divne grive i samo tiho saputala: hvala ti lepoto...