Cudan je nacin na koji funkcionise ljudsko secanje.Mnogo toga ne pamtim.Ustvari, mogla bih svoje pamcenje da nazovem i selektivnim. Medjutim , kao i vecina ne secam se detinjstva, cak verujem da je vecina mojih secanja zasnovana
na secanju drugih pa onda prepricavanju.Elem, uprkos tome, svitaca se secam.Moj tata je imao druga iz vojske sa kojim se pobratio, a on je na zalost vrlo mlad poginuo. Shodno tome, njegovi roditelji su posinili mog oca. Imala sam pet godina 
kada sam prvi put ostala sama kod njih.Ziveli su u jednom malom selu pored Mladenovca.Kako pamtim skoro svi su imali vinograde, pa i deda.E, sad je zanimljivo da ne pamtim imena drugih ljudi, ne pamtim njihov izgled , ali secam se 
imali su neke prijatelje koji su ziveli na kraju sela, u velikoj beloj kuci i imali su unuku cijeg se imena ne secam. Bila je mojih godina i vrlo cesto su dopustali da prespavam kod nje . Njihov vinograd je bio iza imanja. Kuca je bila iznad vinograda a
Marijin ( devojcicu cu zvati Marija) prozor je gledao bas tamo i bilo je carobno kad padne mrak. Tada bi sve utihnulo i nije bilo niceg sem sitnih svetalaca koja bi pocela da se pale po vinogradu. Kad bi i poslednji glasovi u kuci utihnuli otvorile bismo prozor i silazile u vinograd. Kao dva mesecara lutale bismo vinogradom i skupljale svice u skutu svojih spavacica, a onda se jednako besumno vracale u sobu. Deda Cede odavno vec nema, njegov lik pamtim jos jedino kao lik sa neke slike,
ali onaj osecaj slobode i ushicenja jos uvek negde nosim sa sobom, onaj osecaj sigurnosti da ce svici osvetlati i najveci mrak, onaj osecaj da ces i za najvecu ludost imati nekog pored sebe, mislim da su to oni preostali svici koji su jos ostali na mojim dlanovima...

Slatko