Znas onaj osecaj kad osetis kao da te snaga napusti, sasvim? Onaj osecaj postorgazmicnog bezvoljnog stanja kome nedostaje sreca? Onaj osecaj kad vapis samo za par minuta apsolutne tisine u kome zelis da zaustavis svet, da sve stane, zacuti , da oda pocast tvom momentalnom bolu, pa nek se posle kazaljke okrecu ako im je volja...
Znam i ja...
Gledam svoje gumene cizme pred vratima, jutros sam gacala mimo staze, logicno, sta cu po suvom kad mogu po blatu. Razmisljam upravo, jesam li bas toliki buntovnik?
Aham, jesam...
Pietro je danas spalio svoju kolekciju vencanica, unikatnih i skupocenih, nikad nosenih. Jel tako izgledaju snovi u vatri? Bedno...
Koliko je tu spaljenih necijih snova, svaka nit jedna prica, svaki cirkon jedan san... koliko neotplesanih prvih plesova...
I sta sad, ja nemam vencanicu, ni taj ples, ni cirkone... samo niti i snove...
i gumene cizme pred vratima... ali njih necu da spalim, eto necu...
Elem, sta sam htela da kazem...
nije vazno da li si u gumenim cizmama ili staklenim cipelicama, 
nije vazno da li si u Pietrovoj haljini ili u nekoj previse dugoj pamucnoj majici 
vazno je sanjati, cak i kad ti snovi nemaju nikakvog smisla, cak i kad niko sem tebe to ne moze da razume...
cak i kad nastupi tisina, cak i kad rizikujes da ces doci u situaciju da pozelis da pokidas kazaljke sata ...
i vazno je otplesati taj ples ...

SANJAJ I OTVORENIH OCIJU I NEDAJ DA TE BUDE