I tog 14 maja 1950 Tvorac svega vidljivog i nevidiljivog, delio je bebama talante, kojima će jednom kada odrastu činiti ljude srećnim a sebe nezaboravnim. Kada je moj tata tog dana otvorio svoje zelene okice, zrak sunca se uselio u njegove zenice i do kraja života osvetljavao mu put. Njegovo bebeće gukanje, kako kažu stariji, bilo je neobično. Nije to bio samo prvi način da se oglasi. Još tada je pevušio. Najlepše... Jer talant koji je dobio, beše glas slavuja.

Sve je uveseljavao. I znane i neznane. Bol nikada nije pokazivao. I tada bi zapevao. Pesma mu je bila i lek i život ujdeno.  Iznenadna smrt isprečila se i odvela tamo negde..gde sada sigurna sam sa anđelima poje. Još 7 dana i biće pola godine kako nije sa mnom. Pisala sam o mnogo čemu, pisala mnogima i u ime mnogo čega. Ali, tebi tata, kad god počnem, suze me uguše i prestanem pisati. Tako i sada.

Nedostaješ toliko...da boli. Svaki dan bez tebe....

Jos kako te razumem. I ja ga izgubila. Al imam nesto od njega. Rece mi.... devojko moja... to si ti. I ostani TI.  Takvu pesmu ce i tebi napisati sa neba.

Zracima Sunca, iz zelenih zenica, tata osvetljava put čedu svome. Reči dušom i talentom ispisane će pretvoriti u najlepši poj slavuja. Ti ćeš nošena pojem poynatog ti glasa, vesela nastaviti pisati. Takva je tanana duša i dobri duh nas lozničana koji se nikada neće ugasiti.