Jutarnje obaveze gotove. Skuvah kafu da predahnem. Nebo mi je jutros tugovalo i još uvek tuguje.Rasplakalo se poput malog deteta koje je izgubilo najboljeg prijatelja..

 - Sine, šta imaš danas za domaći ?

  - Ma..dve strane iz matematike i treba neku pesmicu da naučim.

  - Važi ljubavi, hajde prvo matematiku.

-Mama,znaš..ona pesmica..ne pamti se lako.

- Ljubavi,zajedno ćemo.Završi prvo to pa me zovi za pesmicu.

Vraćam se u moj dnevni boravak.Ova jutarnja kafa kao predznak je lepog dana.

- Mama,završio sam.Evo da ti pokažem pesmicu. Vadi čitanku iz ranca. Prelistava stranice.

- Evo je ! Pesma se zove "DA VERUJEMO U ČUDA ". Napisao je neki pesnik Miroslav Antić.

Neki pesnik ?! Srce mi zadrhtalo od radosti kada sam shvatila da će srce majkino da upozna pesnika zbog kojeg nisam sigurna da živim ja ili on živi u meni.

- Sine,ta pesmica je predivna.Uzeh da mu je pročitam.Voli on kada mu čitam,ali voli i to što ja pesme kazujem,onako kao da sam ih ja pisala.Preplaviše me emocije....

  Takav je Mika. Pogled bacim na kalendar. 14.3.2013. Eto, na današnji dan 14.3.1932 godine rodio se čika Mika Antić u jednom prelepom selu Mokrinu. Za sebe kaže: " onakvu biografiju kakvu bih ja želeo,još nemam, i pored tolikih knjiga koje sam napisao,slika koje sam izlagao,filmove koje sam snimio,dramskih tekstova,reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnu jednu odličnu biografiju , koja bi služila,ako nikom drugom, bar djacima u školi,jer oni,na žalost,moraju da uče i život pisaca ".

 Pričalo se da je Mika bio najgori đak u školi. A on je govorio da je to zato jer život nije naučio. A radio je svašta.Bio je zidarski pomoćnik,fizički radnik u pivari,mornar,pozorišni reditelj,novinar,slikar...Svašta je radio,ali svašta nije bio.

 " NAJVIŠE BIH IPAK VOLEO DA SAMI IZMISLITE MOJU BIOGRAFIJU. ONDA ĆU IMATI MNOGO RAZNIH ŽIVOTA I BITI NAJŽIVLJI MEĐU ŽIVIMA". Čika Miko,ne bih ja ništa  da izmišljam.Moj sin treba da zna da si ti jedan san veliki, sav od jave satkan. Da si pisao o plavom čuperku,mitove o pticama,da si pisao najlepša ljubavna  pisma gospodjici Vineti,o mostovima i jedrima,... Pisao si tako da je svaki slinavi mališan mogao da te razume.Zavidim panonskom nebu jer je bilo šešir pesniku, koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste.Voleo je više od knjiga, da čita ljude,savremenike koji su za pedalj bili iznad razora i horizonta u kome su se sastajali nebo i zemlja.

 Mogla bih ja o Miki pisati i pričati bez prestanka.Ali ću ispoštovati tu tišinu koju poremeti s' vremena na vreme moj sin,glasnim čitanjem pesme u njegovoj sobici. Ote mi se suza,jer setih se poslednjih dana čika Mikinih.. Bile su to muke Isusove. A i tada,dok ga je svirepa bolest svojim kandžama čupala iz ovoga sveta,uspeo je da napiše:

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao

i osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo

Da zamnom ostane nešto

kao lepršav trag.

Kao zlatni prah,vetrom nošen, čika Mika je otišao na onaj svet 24.6.1986 godine. Pomešan sa jatom svetlucavih zvezda,kada pogledam u nebo učini mi se da mi se jedna zvezda osmehuje.

Noću,

kad gledaš u nebo

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kada vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

  Puno mi znači. Jer ta zvezda putuje kroz vreme,čuvajući trenutke koji ostaju u večnosti...

Edited by quietly, 2013-03-14 11:17:54

Jako lepo Tihana.

Ja ovo ne vidim procitati 

prelepo napisano tihana, alal wera na owom diwnom blogu

Sva srećna gledaš pohvale blogu (sa razlogom), ali ne shvataš da si gotova kad dodje Ajs i vidi ovo. Prvo će da se šlogira, pa će sva besna da ti skoči na pvt : ''Blog si mogla da napišeš, a članak o Miki Antiću nisi, jel?!!'' Da ti nisam u koži

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni,
il beli,
ma bili putevi hladni,
il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Miroslav Antić

A da znate kakve tek pesme pise ubice me sad

Свака част, Тихана .