Sedim na terasi udobno smeštena u pletenu tamnocrvenu fotelju. Noge sam  podigla na ogradu. Grickam šargarepu. Večeram. Posmatram nebo. Prekrasne boje. Pitam se da li je nebo lepše na istoku kada izlazi, ili na zapadu kada sunce zalazi…

      Moja ti se duša podjednako raduje. I u jutro kada me budiš, i u noć kada me ispratiš na počinak.

     A onda svak u svoju tamu zalazi, gledajući sa visine snove koji nad dušom titraju. Ponekad sanjam dugu, ponekad zvezde kako se roje, ponekad nevidljivog putnika za kojeg znam da postoji. Ponekad čujem pucketanje, nešto slično kamenčićima kojima neko gađa moje prozorsko staklo. Nekad sanjam suncokrete koji se pretvore u anđele, osećajući miomiris koji šire oko sebe.

     Jednom su mi se pojavile zveri u snu. Stavljali su ruke ispred mojih očiju. Zaklanjali svet onakav kakav samo ja vidim. Onda prestanem da govorim, da pevam… Postanem jedno sa strahom. Iako znam da me niko ne čuje, sakupim snagu i zavapim dovoljno glasno i zapevam. Zveri pobegnu ostavljajući za sobom trag po kojem ili ću ja njih poznati, ili uz pomoć kojih će se oni ponovo vratiti. Da me plaše.

    Tada se trgnem, mili moj. Otvorim oči. Srce mi tako snažno bije. Čujem ga. A onda uzmem jastučić. Zagrlim ga čvrsto, baš onako kako bih volela da spokojno zaspim u tvom naručju. Tada ne bih ništa sanjala. Ali se ne bih ni plašila…

    Još uvek sam reč na papiru, usamljena, nezaštićena. Kao nejasna misao koja traje… i traje…..