IceCold - Blogovi

Ja sam dobro, samo me malo boli glava

Loše je kad se probudiš sa glavoboljom nepoznate etiologije. Iz mnogo razloga je loše. Čim otvoriš oči, zasmeta ti Sunce. Sa prvim pogledom u ogledalo primetiš da ti je kosa ukovrdžana do neispravljivosti. Onda haos na glavi zategneš gumicom i voziš se na ideji da i ne izgleda tako loše. Tuš pomaže tek toliko da ti povrati dovoljno moždanih ćelija da shvatiš da je besmisleno izaći među svet našminkan sa takvom frizurom. Kolutaš očima dok gledaš ono što je trebala da bude današnja uniforma sluge kapitalizma. Bela košulja i pantalone na crtu. Bordo cipele. I shvatiš da jednostavno ne možeš. Oblačiš beli džemper, stari petstokec i Puma patike. Pokušavaš da nađeš svetloplavu jaknu. Napraviš haos u plakaru. Kasniš, a odlučuješ da baš sad poskidaš stvari sa šugavih vešalica sa kojih stalno spadaju i da ih konačno pobacaš. Onda shvatiš da nemaš dovoljno normalnih, pa sve ponovo vratiš na šugave. I pogledaš na sat, ravnodušno. Plave jakne još uvek nema. Pre nego što spakuješ laptop proveriš mail i ostaviš Hatidži pakostan komentar. Tek da se ne opusti. Mrzi te da tražiš tašnu koja bi išla uz klošarski outfit. Stavljaš u aktovku sa laptopom novčanik, telefon, labelo, externi hdd, papirne maramice i kremu za ruke.

Zveraš kroz prozor. Kasniš. Nazireš nešto plavo na zadnjem sedištu auta. Ne vidiš dobro kroz prozor, ali biće da je ono što tražiš tamo. Uzimaš jaknu iz auta. Trgneš se na pogled u retrovizor. Na Suncu se baš vidi tih par pega na nosu. Jedina crnka sa pegama na belom svetu. Kad je neko baksuz, onda je baksuz do kraja.

Ne šeta ti se. Merkaš hoćeš li tih par stanica danas otaljati tramvajem udesno, ili busom ulevo. Noge same odlučuju, mozak još uvek odbija da se uključi. Povremeno zatvoriš oči kada munje u glavi postanu nepodnošljive. Muka ti je. Čikica na ulazu u zgradu sedi za svojim pultom i doručkuje. U koje god doba dana da dođeš on nešto mulja. Neverovatno. „De ti je kartica?“ pita. „Tu je negde“ kažeš i poželiš mu dobro jutro. „A gde idete?“ pokušava da bude duhovit između dva zalogaja. „I ja se pitam“ mumlaš dok se vučeš do četvrtog. Glavobolja pojačava primitivni osećaj nelagodnosti u liftu.

Svi uparađeni kao za slikanje. Ne znaš koji im je đavo danas, jure kao sumanuti hodnicima. Boban ti donosi par fascikli i baklavu. I on doteran kao za paradu. Crno odelo, bela košulja, tamnobordo kravata. Pitaš ga kog se vraga uparadio kao jehovin svedok. I skapiraš pre nego što je odgovorio. Shiiiiiit! To je danas! On ti govori da ionako nigde ne piše kako treba da se obučeš za sastanak. Ne drami. Znaš da oni nisu formalisti. Znaš to, ali znaš i da vi jeste i da ti prva insistiraš na tome. Jebale te patike.

Negde na pola sastanka glavobolja potpuno prestaje. Možda je baklava pomogla. Možda je stres lek izbora u tvom slučaju. Možda je nestala onda kada su mu ime spomenuli. Kao usput. Nisi pitala kako je. Još uvek ti je teško da priznaš da više ne znaš kako je. Nije tuga. Ni praznina. Nema tu teških, reljefnih sećanja, ničega što bi ostavilo prostor za patnju i gorčinu. Samo se duša osmehne kada ga neko spomene. I ništa više.

Odlaziš rano. Kupuješ voće, paradajz pire i beli luk. Nena i Rale dolaze na ručak. Ćufte u sosu i pire. Pijete domaće vino. Ovogodišnje. Još uvek pomalo mlado za tvoj ukus. Smejete se. Pop- Lazićka je Čomićku gađala cipelom. Ružnom, kičastom i lakovanom. Kada je već planirala takav obračun morala je da obrati pažnju na detalje.

Pratiš ih do auta. Produžavaš do Marine. S vrata joj kažeš „seci“. Sve. Sve? Nemoj sve, do ramena. Jesi li razmislila? Nisam, seci. Zašto? Ćutiš. Moraš li za sve imati logičan izgovor, razlog? Ne moraš. Jesi li zadovoljna? Jesam. Nije ti žao? Nije mi žao, kažeš dok ti se srce ledi od pogleda na more crnih lokni na podu.

Pažljivo se gledaš u ogledalu tek kada dođeš kući. Ličiš sebi na neku drugu Ja. Na nekog koga si davno poznavao pa izgubio iz vida. Smeškaš se. Dobro je.

Pročitaš šta je ko napisao danas. Ana je pisala o guskama. Šarmantno i duhovito. Poželiš da je nazoveš, pa odustaneš. Lilith je ponovo pogodila u centar sa onom „dupe bih svoje dala da mogu da se probudim sa rukom na tvom stomaku“. Čaki je kuvao neki konglomerat misli u svom paklenom loncu od glave a onda napisao post o čorbi. Shvataš da više nema potrebe da se potpisuju ispod svojih tekstova. Sjajna banda autentičnih likova.

A ti razmišljaš o ovom tekstu. O tome kako će ovo, ako ikada objaviš, biti vrhunac blog kičeraja. I znaš da nećeš odoleti, pa makar se posle sto dana kajala.

A vi, dobro ste?

pre 15god

tri_praseta, 15god

pa da krenemo redom
siwe mozhdane tjelije ne regenerishe topla ili hladna woda.....shta wishe ne regenerishu se uopshte
wishak stwari iz ormara (ili ormana neampojma shta je prawilno, missim da je i jedno i drugo) ne batzaj wetj pokloni nekoj humanitarnoj organizatziji (tzrweni krst na primer) da podele sirotinji
a shto se tiche te pop lazitjke shto je gadjala kichastom tzipelom swoju drugaritzu ili koga wetj.....nishta strashno....zamisli da je nosila klompe ili nedajbozhe (jedna rech) wojnichke tzokule ili martinke.....ili josh gore da je bila bosa shta bi onda a?
ono izmedju nisam skapir`o
ali swe mi neshto gowori da si ti to weche bila jakoooooo pijana (odatle glawobolja i swe ostalo). werowatno si malo wishe tzirnula to domatje wintze "koje bash i nije bilo po twome ukusu"
swe u swemu odlichan blog pozzdraw ajs