Kada ostanemo same zvezde i ja, noć me zagrli a Mesec kao kakav vojnik stoji po strani čuvajući stražu. Ili tajnu. Dovoljno je da se samo jedna stvar sa svog mesta pomeri. Tajna više nije tajna. Čak i ove reči pišem oprezno. Krišom te tražim nežnog. Čujem kako pevaš, a tvoj glas..je vetar u moja ledja. Tako. To je dovoljno. A ja ću upaliti svetiljku. Sjajnu. Put sviju stvari.

   Vidim zvezdu koja se kao kakva kap kotrlja iz nečijeg oka i pada. Prekida me misao:

  Nikada nećeš biti zvečarka.

  Nećeš biti crv.

  Ni kamen.

  Ni prut.

  Ni list.

  Bićeš jabuka koja će jednom padajući, obasjavati brda i kule izmedju kojih će se nanovo Sunce radjati.

  Još danas osećala sam da mi se telo poput sveće topi. Rušim skrivene misli. Pogled podižem ka nebu. Kao u jednoličnoj noći "Kad je Mesec"... Čujem vetar kako komada noć, bez imalo hrabrosti da mu se suprostavi. Svet nestaje polako...

nishta ja tebe nisam razumeo tihana...molim sledetji da bude malo razgowetniji

"o klasje moje"...

ja razumela....mislim