Sećam se, davno je bilo,  kada sam prvi put došao u taj lokal.

- Dobro veče, jel slobodno?
- Samo izvolite. Želite li da večerate? Sami ste ili očekujete društvo?
- Da, želim da večeram. Nemam društvo ali se nadam da ću ovde upoznati nekoga. Čuo sam priče o fantastičnom provodu i vašem lokalu.
- Da, da... i sve su istinite. Izvolite, izaberite sto po želji, ubrzo ćete biti usluženi.

Od tada je prošlo mnogo godina. To mesto je postalo moja omiljena kafana u koju sam dolazio skoro svakodnevno. Upoznao sam mnogo pozitivnih likova. Neki su prestali da dolaze a neke i danas vidjam. Sa mnogima sam i danas u kontaktu iako više ne dolaze. Bilo je noći kada smo se toliko ludo provodili da mi se nije izlazilo. Sećam se da je gazda toliko zeleo da ugodi gostima da je na zahteve nekolicine, često menjao jelovnik i kartu pića, cene, raspored stolova, krecio zidove u razne boje, menjao enterijer i dekor. Menjao je i bendove koji su zabavljali goste, pa čak je menjao i osoblje, samo da ugodi većini. Toliko je želeo svima da ugodi da su na kraju gosti kojima su zelje ispunjavane i po nekoliko puta sa punim pravom očekivali da to uvek uradi. A ljudi kao ljudi, za jedan neispunjen zahtev spremni su da zaborave svu prethodnu dobrotu koju ste im učinili. Kada bi im želje bile ispunjene, svi su bili najbolji, svi su zasluživali pohvale, gazda naročito. Kada se iz nekog razloga to ne desi obično su krivci bili oni najbliži gazdi, retko kad sam gazda. Sećam se jedne situacije...

- Konobar, zašto je iz jelovnika izbačen moj specijalitet, zablje iznutrice sa prelivom od mlevenih puževa?
- Koliko sam upoznat, šef kuhinje je uklonio iz jelovnika jer su se gosti redom gadili kada su nailazili na to jelo u jelovniku. Imali smo gomilu žalbi... Naravno, uvek možemo da Vam to spremimo kao specijalnu porudžbinu.
- Kakav bre šef kuhinje!!!! Koji bre šef kuhinje Zovi mi gazdu odmah!
- Gazda nije u lokalu.
- Alo bre... ovo nije normalno. Pa mene šef kuhinje ne podnosi. Verovatno je ljubomoran jer on nije umeo da smisli ovako moćan specijalitet. Pa jel probao on to... znači... E pa neće ovo ovako da se završi. Videćemo još kad dođe gazda. Ako se ovo ne vrati u jelvnik moja noga ovde više neće kročiti...
- Ali gospodine, nema potrebe da vičete. Šef kuhinje je rekao da će Vam spremiti ovaj specijalitet kada god budete poručili.
- Ne želim ništa od tog &%$#“##. Prenesi gazdi da je sve izgubilo smisao i da se ovako kafana ne vodi.

Sećam tako nekih gostiju koji su slomljena srca zbog nesrećne ljubavi preterivali u alkoholu pa ih je osoblje izvodilo van lokala jer su u teškom pijanstvu pravili nered. Sutradan su krivili osoblje. Za sve.

U komšiluku je bilo nekoliko kafana. Gosti naše kafane su za njih govorili da su to lokali bez duše, da su to mesta u kojima „ne može da se diše“. U tim kafanama nisu imali sluha za želje i sugestije gostiju. A danas je situacija takva kakva jeste. Naša kafana je i dalje bolja od komsijskih ali te kafane i dalje profitiraju.



 

Žablji bataKi sa mlevenim pužOvima... mljacccc

a shto su kachili kojekakwe postere po zidowima...neke pokradene iz drugih kafana...pa kad im se poster potzepa jer je maznut iz druge kafane reaguju kao da je unishteno umetnichko delo

Ovaj blog me podseca na onaj a bio je kul tip...malo malo pa se pojavi kul tip.

Dabogda se zapalila! 

" />

zivot je kratak drs se za batak.......jeo sam zablje  batake rekli mi da su pileca krilca uz hladno pivcee milina

Sad ce sezona ovih stvorica pa kad se razbacam po dvoristu da lovim

Asocirao me blog na ovo :

Došao neki čovek u nekakvo seoce, pa ode da popije koju u jedinoj kafani.
Uđe, naruči piće, a zatim sedi i posmatra okupljene komšije koji igraju domine za ostalim stolovima.
U jednom momentu neko vikne:
- 56!
a svi ostali u smeh.
Ne prođe dugo, neko drugi poviče:
- 174!
a ovi opet u smeh.
- 398!
Salve smeha sa svih strana.
- 5!
Ljudi već padaju sa stolica valjajući se od smeha.

Onaj čovek bojažljivo priđe konobaru koji se takođe zacenio, pa ga priupita:
- Izvin'te, a čemu se to ovi ljudi tako smeju?
- Pa vicevima. - kaže konobar.
- Kakvim vicevima? Pa oni uzvikuju nekakve brojeve?
- Čuj, prijatelju, - kaže mu konobar, - mi smo ti ovde sve moguće viceve ispričali po hiljadu puta, i znamo ih napamet. Zato smo im odredili brojeve, da ne trošimo reči džabe.

"Aha! Tako dakle stoje stvari!", misli se ovaj.
Sad počne pažljivije da prati, i ukapira da se najviše kidaju od smeha na pomen broja 72.

E, sad će da se pokaže važan!
- Sedamdeset dva!!! - drekne iz sveg grla.

tajac.

da nije omašio broj?

- Sedamdeset tri!

opet ništa.

- Sedamsto dva?
jok. ni osmejka. Samo ga bledo gledaju.

- Pa dobro, zašto se ne smeju? - pita konobara.
- E, moj prijatelju - kaže konobar. - Nije poenta u tome da samo ispričaš vic. Važno je kako ga ispričaš.

lijep blog, jos ljepsa pjesma a i receno

"A ljudi kao ljudi, za jedan neispunjen zahtev spremni su da zaborave svu prethodnu dobrotu koju ste im učinili."