Dođeš. Iz nekog razloga. Uvek postoji razlog. Puko igranje nije razlog. Bar ne za tebe koji ovo čitaš. Ono što vidiš nikada nije objektivna slika. I ne može da bude. Da želiš objektivan prikaz, pročitao bi šta je autor napisao u predstavljanju ovog mesta. Ne, to se ne dešava. Skoro pa nikada. Ulaziš po prvi put i upijaš prve utiske. Posmatraš ovo mesto kroz prizmu vlastitih ambicija. Ocenjuješ. Ukoliko dobije prelaznu ocenu na prvi pogled, vratićeš se. Ukoliko ti se ne svidi, najverovatnije nećeš, barem ne u skorije vreme. Ali ti čitaš ovo, znači svidelo ti se. Možda ti je neko već pričao o ovom mestu, možda ti je dao i link, možda te u uputio u osnove. Stvaraš sliku zabavnog mesta gde se mogu igrati igre koje uglavnom već poznaješ. Može se i ćaskati, upoznavati, družiti. Osećaš da će ti prijati sati provedeni ovde. Osećaš da je ovo mesto gde ćeš bar na tih nekoliko sati moći da potisneš negativnosti iz stvarnog života. Upoznaješ i druge. Neki te zabavljaju, neki intrigiraju a sa nekima već osećaš bliskost. Počinješ sa njima intenzivnije da komuniciraš. Rađaju se emocije, vezuješ se. Linijom manjeg otpora u želji da više svog vremena provodiš tamo gde se osećaš bolje, počinješ da živiš virtuelno. Virtuleni život proizvodi realne emocije. Kada se isuviše vežeš za nekoga, poželiš da ga uvedeš u svoj realni život. A ta dva života su veoma često u koliziji. Nemoć da se to uskladi, promeni, dovodi do toga da se virtuelni život raspada kao balon od sapunice. Poželiš da nikada nisi ni došao na ovo mesto, da nikad nisi upoznao... ma da nikad nisi ni seo za računar... Dok se emocije ne ohlade. A onda... više sreće u narednom izvlačenju. Ostaješ bogatiji za jedan razred škole života.

Nagledao sam se za ovih nekoliko godina provedenih ovde, veza i vezica. I onih snažnih i onih ovlaš. I ljudi koji su sa istim ili različitim nikovima bili paralelno u više veza. I sve priče imaju, prepoznatljiv i lako uočljiv obrazac. Ona ili on dolaze na sajt i samostalno, ali npr. ona igra samo sa ženskim nikovima. Kada se on pojavi više niko za nju ne postoji sem njega (i obratno). Obavezno slušaju istog DJ-a... ma sve rade zajedno. Faze velike ljubavi i faze velike ljubomore. Pogotovo one ljubomore izazvane virtuelnim ispadima poput igranja sa nekim trecim. Ispada da je veći greh to igranje nego izlazak na večeru sa nekim iz realnog života... Kada se završi ili jedno ili oboje napuste ovo mesto. A neki se i vrate.

P.S. (dopisano sutradan)

Kada se desi ono pred kraj... i taj neko nikako da se odluci da preseče i da učini kraj tome nečemu... E tada ono divno, perspektivno mesto s početka priče, postaje nesnosna, bolna,  gluva soba, gde se ne zna koji osećaji nadvladavaju. Da li ostati u nadi da se će se nešto promeniti ili otići i prekinuti sve. Tada sve što je u početku bilo dobro počinje da smeta, da boli. Počinje paranoja i nervoza. I neka vrsta emotivnog pražnjenja u obliku svojevrsnog iživljavanja uz onu misao.."ma nek me banuju i onako mi je svejedno"... Koliko je samo molbi bilo za dobrovoljno doživotno banovanje, brisanje nicka... Sve ono što je valjalo, više ne valja... ni zabava ni ljudi ni igrice ni operateri ni clanarina... nista...
 

 Bash tako !

Citas nas ko bukvar

Naravoučenije:ne se zaljoobljivati u virtuali! Nice

A gde je pečat?

Ja sam ovde izgleda imala srece da komuniciram sa onim najboljim

shto reche u prethodnom blogu, welika ponuda... a zaljubiti se, to je lako

ovako ja gledam na virtuelne veze i vezice a  tu sam vise od 5 godina i osnivao obitelj  koju  bas obozavam

Ja igram samo sa zenama...a moze i neka devojka al' pod uslovom da nisu puno rabljene. Mislim na igre...

Blah, sve sam obrisala sto sam napisala ovde...

Upoznala sam ovde Jovketa i jako, jako ga zavolela. Nije to bila net ljubav, to je bilo net prijateljstvo i strasno mi nedostaje.

I sta sam se sada ovde zakucala, dovraga? Ionako ne mogu nikada nista smisleno da kazem kada mislim na Jovketa...

Godinama sam Zokijevka i možda ču godinama još biti. Da, mačko, boli nas Jovke ali nam nikad nije bilo žao što smo ga upoznali, a da ovog nije bilo, nikad ni ne bismo. 

Jesmo li bogatije što smo ga poznavale? Znamo odgovor obe...

Upoznala sam ovde predivne ljude i ja ih nisam izgubila. Nekad više pišemo, cerekamo se, nekad smo bezze , nekad odem odavde , odlazila sam, i vraćala se....

Ono ajde mi banuj nik doživotno jer ja nemam karaktera da ovde ne udjem... povratiću...

Ono, "otišao je zbog ribe, zaljubio se" povratiću...

Samo me je jedan lik time iznenadio i izuo iz cipela , jer ga ja mnogo jačeg doživeh...ali mislim da je naučio školu.

Zaljubljivanje ? Bolelo vas ? Jeste, i prošlo je...i opet neko novo , i opet je prošlo...

Živite realan život realno, zaljubljujte se realno, radite realno, sanjarite virtuelno....a ako se zaletite setite se da samo sanjarite.....

Dodjoh jednog februarskog dana 2007 godine, vidjeh, ostadoh Nagledah se svasta, prozivjeh svasta i opet ostadoh a da zaboravih reci, dosta realan blog, ijako se ima tu dodati jos mnogo toga, i tako bi knjiga dobila jos veci broj stranica

Ali sto kazu, malo ali slatko zadovoljstvo, pa neka onda tumaci svako na svoj nacin...Oni sto tumace sa slikicama i sa dvije rijeci, znamo i citamo u te dvije rijeci cijelu pricu Zato ja napisah nekoliko recenica

Sedam godina mi je ...polazim u skolicu...Bas mi je bilo lepo u vrticu...mnogo smo se voleli,ja sam volela...