Veličanstveno i moćno je hodati po mostovima, slušajući reku kako se osmehuje dok se puna ushićenja razliva uzanim koritom.

Svi ti mali šumovi, šaputanja, koju priroda oslobađa, mogli su da završe ili kao nota Vivaldija, ili kao tekst Dostojevskog. Ali, nisu. Završili su među mojim spisima.

Šetajući danas, videh da je sve lepo..

Lep mi beše i jedan besan oblak, koji je sve činio da pokvari vesele vesti koje su ptice bedemom pronosile. Tom sam oblaku čini mi se, i posvetila najviše pažnje. Mislim da mu je to i bila namera. Zamolila sam ga da se oblikuje u najlepšu poruku svetu.

Rastezao se, uzdizao, i načinio od sebe veliko srce.

Bila sam srećna. Nisam ni primetila kada je pala noć. Osetih samo da me neko ogrnuo preko leđa jaknom.

-Mama, hajde kući. Hladno je..

Taj oblak je pticica pocerala krilima.. lepo bravo..