Davno sam upoznao momka i njegovu mamu. Dobar momak, nema šta, vredan, radan, pomalo prek, impulsivan. Mama slična njemu. Bio sam par puta u gostima kod njih, ali najčešće smo se družili preko neta. Radio je i za mene neke sitne posliće, mada toga nije bilo puno. Bili su u teškoj materijalnoj situaciji. On me je molio par puta da mu posudim novac. Imao sam tad, nije bilo nikakvih problema. Odrađivao je taj novac poslom. I sve je bilo u savršenom redu.

Jednoga dana pita on mene bi li ja radio sajt za njegovog očuha. Reko o čemu se radi. Kaže on to i to treba. Reko ja nisam to nikad radio, ali nije problem, pozvaću mog kolegu pa ćemo zajedno malo prostudirati materijal. Pogledamo mi, nije baš laka materija. I dogovorimo se mi za cifru. Mislim da je bilo 3.800 eura ako me pamćenje dobro služi. Od toga on, moj drug, sin očuhov, dobio bi 300 eura. Mora tako, on je "našao posao". Inače je cifra premalena za takav tip posla, al rečeno nam je da će biti još nekoliko sličnih i da će se uz manje truda dobiti isti novci. I tako mi se dogovorimo za nekih mesec dana da bude gotovo i dobijemo kaparu 1300 eura, od čega ja i kolega 1100 a njemu damo 200 eura od obećanih 300. Zasučemo rukave i polako krenemo da radimo. Kako je vreme odmicalo ispostavilo se da je materija mnogo teža od očekivane, da ima mnogo peripetija i da ćemo debelo da probijemo rokove. Tako i bi. Na zajedničkom sastanku dogovorismo se za novi datum. Urađen bio jedan veći deo. Bi im pokazano kako bi išlo to. Nisu bili baš najsrećniji, moglo bi ovo ovako, ono onako, pa da ispravimo to. Ja reko, ok, ispravljamo, ali došlo je vreme da se uzme server, jer ovo mora da radi na posebnom serveru. Dam im sve podatke šta i kako da uzmu i da mi daju pristup kako bi polako ispravljali i puštali uživo sve.

E, tad je nastao tajac. Ja čekao, čekao, čekao... ni traga ni glasa od njih. Nakon nekog vremena dobijem informaciju da su oni odustali od projekta, i da im se ne sviđa i da će se sve raditi na potpuno drugi način od zamišljenog (ne sajt, nešto van kompjuterske tehnike). I tad mi njegova mama kaže, doslovce: "Vojo, oprostiću ti one pare, suviše te volim da bih ti tražila." Hmm.. ja u čudu. Zašto oprost? Pa radili smo poprilično, nisam ja odustao od posla. Al ajd, nisam o tome razmišljao nikako. Možda je onaj posao kolko je urađeno do tada vredeo više od akontacije koju smo dobili, ali to više nije bilo važno.

Prođe neko duže vreme od svega, kad eto, zove me on, petak popodne beše: "Vojo, gori mi pod nogama, molim te pošalji mi 100 eura, mama je u inostranstvu, nemam koga da pitam, izgubiću posao, bla bla bla..." Reko nemam ni kinte sad, al moguće da dobijem preko vikenda neke pare pa ti šaljem u ponedeljak, ali ne 100 nego 50 eura, toliko ću dobiti ako dobijem. Kaže on "nema problema, i to mi znači da ne izgubim posao. Čim dobijem platu ili moja devojka, vraćam." Nabavio ja nekako 50 evritja, i pošaljem mu, javi se on, sve je ok, sredio je situaciju, i zahvaljuje se. I od tad nikako da se sretnemo, prođe više od mesec dana. Kad, sretnem ti ja njegovu mamu i pitam ga za "njegovo zdravlje"... Kaše meni ona: "Neće ti on vratiti pare, ja mu ne dam da ti vrati jer si nas zavrnuo." End of conversation.

Odonda sam još u nedoumici. Da li sam nekog opljačkao ili ne? Iskreno, neam pojam, ali ja sam u duši čist kao suza. 100%.

vojo vojo zar treba dase pravdas nekome za svoj rad.inace kome najvise valjas najmanje ti vraca u zivotu.toje cinjenica.