Davna 1990 godina, tek što smo se venčali, Nataša i ja u društvu njene buduće snajke i brata od tetke krenemo put Trebinja kod njenog brata na zakletvu. Naravno, vozom. 2 klasa, of kors. Ali smo imali samo 2 rezervacije, tako da smo na smenu sedeli po dvoje. Ovaj voz je trebalo da nas odvede do Titograda (sadašnja Podgorica) i onda da se par naših vagona otcepi i krene put Nikšića, odakle bi trebalo da krenemo nekim prevozom ka Trebinju.

U kupeu je bio još jedan bračni par koji je išao detetu na zakletvu. I tako smo mi lepo putovali, i stigli negde do Užičke Požege i voz stade negde u nedođiji... raspitali se malo akd ono, poplavljena pruga ispred, ne može se dalje, čeka se neko ili nešto da se pruga osposobi. Pitam ja moje hoće li ko u vagon restoran da popijemo pitjence, al niko nije hteo.. zato je onaj čovek iz kupea hteo samnom. Pošto je do vagon restorana bilo nekih 6-7 vagona a između bili svi oni "schlafwageni", zaključani, morali smo da izađemo iz vagona i prošetamo se do vagon restorana. Tu smo sedeli i pijuckali i uživali. Kad najednom, krene voz posle 2h čekanja. Dogovorimo se nas dvojica da se, čim voz stane u Užicu (tada još Titovom), vratimo do naših. Platimo mi na vreme, stane voz.. mi izađemo i krenemo ka našem vagonu. Kad ... PRC! Nije voz stajao ni 10 sekundi i krenuo ponovo Lele... Mi pokušali da upadnemo u neki vagon dok još ide polako, al sve zaključano... bem ti schlafwagene... i ode voz.

A šta se u međuvremenu dešavalo u našem vagonu. Kad je voz krenuo, moja Nata izađe do prozora, a tu je stajao neki vojnik koji se verovatno vraćao u kasarnu... I kaže joj: "Znate onaj debeli što je bio s vama... e, ostao je u tunelu!". Ne mogu ni da zamislim Nacinu facu koju je napravila u tom momentu.... 

A nas dvojica, šta ćemo, brže bolje na prodaju karata n stanici pitamo kad će sledeći voz za Bar. Kažu nam za 15-tak minuta. Naš je mnogo kasnio pa ga ovaj stigao. I mi ti lepo uđemo u njega (imao sam 4 karte, tako da nismo morali da platimo) i stanicu po stanicu, polako smo počeli da sustižemo naše. Al već pred Titogradom opet nam zbrišu. Kad smo stigli rekoše nam da se voz otcepio i otišao ka Nikšiću pre par minuta. Šta ćemo, kud ćemo, mi trk na autobusku stanicu, koja je srećom odma pored železničke. Pitamo kad ima autobus za Nikšić, rekoše nam da je na peronu i samo što nije krenuo Mi uspemo da utrčimo u bus i krenusmo za Nikšić. S obzirom da je bus brži od nekog starog ćire koji je vozio njihove vagone, stignemo ti mi u Nikšić pre njih Tamo odosmo na železničku stanicu da ih svečano dočekamo, al bez limenog orkestra. Sreća naša pa nam žene nisu nisole oklagije inače bi mi služili kao udarački instrumenti.

Nekako smo ih smirili i seli smo svi u taksi koji nas je vozio do Trebinja. Mislim da i nema neki drugi prevoz čim je gomila taksista nudila prevoz. Krenusmo, a put do Trebinja kao da smo bili u Nedođiji. Nigde kuće, samo pustoš oko puta, a put... krivina za krivinom. Na pola puta, negde u nedođiji od nedođije... čujemo BAM-BAM! Dupli BAM Izađosmo kad ono... 2 gume nam pukle. Taksista zameni jednu al opet ne možemo dalje... QQ nama, lakše je bilo u tunelu u Užicu Srećom, naiđe neki drugi taksi koji je isto vozio za Trebinje i dade čoveku svoju rezervnu, koja nije baš bila iste veličine kao njegova, al daj šta daš... treso mu se volan,  a nama bubrezi, ceo put do Trebinja.

I tako.... Trebinje, Trebinje, kad me vidiš, j... me! 

prvaaaaaaaaaaaaaaa

Ala čudno piše Bihać  

Celim putem sam mislila "samo da je živ... pa da ga ubijem" 

e to su bila wremena, kad se znao neki red... wozowi kasnili samo po 2 sata, a ne owo danas

Gde je Zara da mi očita bukvicu za švercovanje od Užica do Nikšića? 

Ko kaze da nema svetla na kraju tunela

Samo nam još reci da se nisi trkao sa putničkim vozićem u dokolici...pliiiiz 

Naš Tupica

Odlicno ste se snasli!!! Kazem ja da obozavam decacku nesmotrenost, a potom njihovo izvlacenje iz problema  Sigurna sam da Nati nikada nije (niti ce) biti dosadno sa vama cetvoricom! Jeeej, hocu i ja decakeeee