Drugi dan kako je otišao i napustio sve što su njih dvoje imali.Ona i dalje leži u krevetu,razbarušene kose koja podseća na noć koju su proveli zajedno.Spavajući u njegovoj majci i dalje ima osećaj kao da je tu.

Kiša ne prestaje da pada...to joj vraća uspomene,baš kao prvi put kad su se videli.Kad joj je svojim usnama dotakao njene...kada je jeza prolazila kroz nju.

Zvuk mobilnog telefona i dobro poznate numere ''I will always love you'' probudi je na čas iz sveta mašte.Protežući se do noćnog stočića,iz prekrivača joj ispade slika.Bacivši pogled na nju,napuniše joj se oči suzama.

Njihova prva i poslednja zajednička slika.Nešto što će ostati kao još jedna uspomena neslavne ljubavi.

-Pa dobro,da li si ti normalna?Dva dana se nikome ne javljaš,počeli smo da brinemo za tebe.

-Zar čovek ne može da pobegne od svih vas makar na jedan dan?

-Može,ali samo na jedan.Tebe nema dva dana!!!Dva dana!!!

-Smaraš,znaš?Stvarno ne razumem čemu toliko drame.Poželela sam samo da se odmorim i pobegnem od svih na jedno vreme.

-Ne možeš da pobegneš od najbolje drugarice.Sećaš se...u dobru i u zlu.Osećam da je sada zlo.Pričaj sta se dešava.Opet je otišao..m?

-Ne..on je otišao da bi se vratio.Ja to znam.Naša ljubav je tako čista...naučio me je da se divim ljubavi,da srdačno očekujem njen dolazak.

-Ti si definitivno odlepila!

-Možda jesam...

Ustajem iz kreveta.Polagano dolazim do prozora,kiša i dalje pada.Zaostaje mi pogled na dvoje mladih,koji se grle i ljube na kiši.Osmehujem se.

-Halo,jesi li tu?gde si opet nestala?

-Dosado jedna,tu sam.Gledam kako je napolju divno vreme.

-Divnopa kiša pada već dva dana,ne prestaje.Šta je tu divno?

-Ti stvarno ne znaš da uživaš u blagodetima prirodnih pojava.Ja uživam u kiši.Ona mi bistri misli.

-Počinješ da me brineš.

-E,hajde da se čujemo malo kasnije.Moram da izađem napolje.Ljubim te..baj.

Ostavlja za sobom nerazmešten krevet,prepun emocija i njegovog mirisa.Majcu lagano skida i stavlja je na mesto gde je on noćio.Tu joj je mesto.Na brzinu se oblači i kreće napolje.

Volela je kišu,volela je da kiša kvasi njene lokne i da ih pravi još kovrdžavijim.Volela je da posmatra kišne kapi koja padaju na njen dlan.Uživala je u svakoj kapi,koja se spustila na njeno lice.Ponekad bi se misleći na njega,zaplakala...kiša bi zamaskirala sve.Zbog toga ju je još više volela .Bila joj je maska ponekad za neraspoloženje.Baš kao tog dana.

Šetajući kišnom ulicom,kao malo dete je šljapkala po baricama.Nije je uopšte zanimalo da li je neko posmatra...Živela je u svom svetu.Prolazeći pored jednog lokalnog kafića,čula je note svoje omiljene pesme.Osmeh joj je opet bio na licu.Zažmurila je na tren i zastala ...da dočara sebi onaj tren koji neće nikada moći da zaboravi.

-Sećaš li se šta sam ti davno jednom obećao?...sa smeškom na licu upitao je.

-Khm,moraćeš da me samo malo podsetiš...bilo je tu dosta obećanja-kroz šalu je proturila,jer joj nije padalo na pamet šta bi to moglo da bude.

Ustao je,prugušio lampu...i podigao je sa kreveta na kojem je sedela.Uzeo potom mobilni telefon i nespretno je nešto kao tražio.U jednom trenutku,počela je pesma.Zagrlio ju je najjače što je mogao i prošaputao...

-Ovo sam ti obećao.Volim te.

Na tren se zbunila...uzdahnula je...pomislila u sebi da je to nedavno i obećao...da će uz note njene omiljene pesme plesati sa njom i tada joj reći što mu je na duši.

-Volim i ja tebe.

A sada...sada bi ga najnežnije  zagrlila..baš kao nekada,najnežnije poljubila,baš kao nekada,sa njim se probudila i zauvek tako ostala,samo kad bi  znala...da on baš takva budjenja želi.

Anyone who thinks thar sunshine is pure happiness,has never danced in the rain!

Edited by delta, 2013-03-14 20:56:18

Prvaaa Pukla si ćero, al to već znaš

volim Whitney i volim kisu

uh, fina je to pjesma...kad sam je poslala mom velikom...prijatelju, odusevio se..ko moze ostat ravnodusan

machko pa owo je diwotitza... tachno mogu da zamislim kishu kako joj se sliwa niz litze, brishe suze i spira teret neostwarene ljubawi... njehowu majtzu zalepljenu na njenim grudima (shtash kad sam perwerznjak)... i narawno pesmu

Što mrzim kad se razcvonjavite čudo jedno... Na svaku kišu meni uvek čika Jovina Jovanka baštovanka prvo padne na pamet 

Kud pogledaš, svuda čuda.
Ova kiša baš je luda.
Što baš sada tako pada
kad Jovanka, baštovanka,
radenica vredna, živa,
vrt zaliva.

Padaj, kišo, gore s neba,
padaj onda kada treba 
kad Jovanka, baštovanka,
svoje lene dane slavi,
pa po celu nedeljicu
vrt zaliti zaboravi.

kljuc skriven iznad dovratka, jos jedan simbol povratka.....