Zanocio sam u Starom Slankamenu veceras. Brvnara je smestena na samoj obali Dunava, naspram usca reke Tise, gde je po kazivanju "ucenih", sahranjen Atila Hunski. Zaustih sapatom jesenjem povetarcu da se okane lopoca sa kojih rasteruje viline konjice, ali sve sto sam dobio za uzvrat, zacucalo je u znaku omanjeg vrtloga, sa svakojakim djakonijama u mojoj kosi. Tihi huk me opseda poput njenih reci stenica, kada se nesvesno dam cutnji. Nikada nije umela da se snadje, jednostavno, da me odzivi u tim lutnjama, pa je u afektu posezala za uvek istom recenicom. Okrenula bi mi ledja, svesna nemogucnosti da bude dvosmislena u toj disertaciji, kako sam je nazivao, i dobro poznate reci bi mi, jednostavno pohrlile: "Cudesno je kako covek odluta poput krvotoka u zilama, koji menja tok samo kada se sprema da nam naudi". Pomislih, kakva lucidna upornost...Mesecima se spremala da ode od mene, smisljajuci razne trice i kucine, da bi u jednom treptaju, tog, plavetnog oka, ona promenila taj tok.., i naudila oboma...
Elem, veceras "slavim" godisnjicu naseg, promenjenog toka, na meni svojstven nacin. Uz parce izbledele hartije, jednu, mirisljavu hemijsku olovku, polovinu svece koja godinama prkosi ovom', drvenom ciraku od tresnje.., i Dunav. Sasvim dovoljno za konacan oprostaj, a opet, isuvise malo za neki, novi pocetak.
Srecan sam. Cuo sam da su ti se snovi ostvarili. Znas, trebalo mi je ovakvo otreznjenje, da bih se jednom u zivotu osetio neskromno srecnim. Ne umem da ti opisem ovaj osecaj, pa zar neskromna sreca da mirise na ona pisma obljubljena lavandom, u kojima sam se nepopravljivo zadrto trudio da te volim na pola, kako bih tu ljubav sacuvao zauvek i kako nikada ne bih dosao u iskusenje da te prebolim?. I oprosti, kakva je to glupost uopste?.., preboleti nekoga!?. Da te prebolim kao prvi, izvadjeni zub, koji je ionako bio dovoljno klimav da se izvadi sam, da te odlezim kao lose pijanstvo, koje se, vidi apsurda, odlezi samo do nekog' novog' pijanstva.., ili da te zaboravim kao presudni, promaseni zicer na utakmici koja je ionako bila namestena?. Ta' ajte', ja sam za razliku od mnogih neodlucnih, odlucio da te posetim ovim pismom i nemam nameru da se izvinim sto dolazim nepozvan. To bi bilo pateticno.
Upoznao sam te namerno, ziveo vecinom u proleca, kada si bila pitomija, disao te kroz zajednicku nam deceniju, koja me je stihijski proredila, poput sarenih lampiona koji veceras zasenjuju nocne leptire, cuvajuci nalik' mladjanim deverusama, tu belinu tvoje haljine. Sa tobom sam, a sa mnom su sva Bosutska proleca, obelezene klupe nadomak Ostrvskih zima i tek' poneka jesen, u zapecku Marsalove ulice. Prkose i smenjuju se u tom prkosu kao nestrpljivi Derani u redu za vasarske secerleme. I ne umem, jednostavno ne znadem da ih rasejem po ovom trouglu Backe, Banata & Srema, stegne se nesto u grlu navek' i kao po navici kotrljam emocije do neke, nove kaldrme. A bolesno znam, , na njoj ce me sacekati par ociju svituljaka, sa kojima ces se prostreti po meni kao paucina po mladom klasu zita,i zacutacu, a ostati u tebi,naivno i blesavo,do beskraja. Zelim ti da vise nikada ne obuces tu, belu haljinu, Garavuso...

ufffff odwalio si me... udala se... treb`o si da ispadnesh baja i pojawish se na wenchanju i u trenutku kad matichar upita "ima li neko neshto protiw owog wenchanja" da ustanesh i...izadjesh...zaplachesh k`o poslednja chka...batzish petardu... bilo shta, samo da je sjebesh

i onako sam danas vec u bedaku a ti me jos vise rastuzi ...vrlo emotivno...divim se ljudima koji svoje emocije umeju da prenesu na papir i podele sa drugima

Insi,na kojoj adresi mogu naći GaravušuDa joj ja 'šapnem' koju

Jao ja bio u tom Slankamenu....nisam se lecio, znao sam da ste to prvo pomislili. Jok, ima kafana. Riba. Dzab dzabe. Za predjelo. Posle smo jeli jagnjetinu i popili omanju reku spricera. Divno secanje. KIll the Balasevic. Grozan sam, znam.

Eh...da sam ja drzava,tačno bih te uzela da napišeš himnu....

Prvo i prvo...kupio si me pesmom ispod samog bloga!Savrseno paše uz koncepciju bloga.

Smisljamo hiljade i hiljade stvari,kako bi opravdali sebe za neke svoje postupke....A mozda je ona očekivala od tebe da izreziras tu scenu,kleknes pred nju...i pitas je sa blagim osmehom na usnama...''Želiš li ti Garavušo nešto moje,ali ZAUVEK?''... Sve bi bilo kristalno jasno....

Obećala sam samoj sebi da te neću više čitati,emotivno me razoriš i sve što ja danima bacam u X plan...ti jednim svojim blogom,vratiš u gro plan...damn!!!!

Tako to biva. Cudni su magneti u nama... Nista nas ne privlaci tako dobro kao odbijanje...Kad nam sreća zatvori jedna vrata, često nam otvori i druga, ali mi ponekad znamo predugo gledati u ona zatvorena i ne vidimo otvorena....

I još nešto...neka te ne zaludi ona stara ...''Vreme leči sve''...vreme ne leči ništa!!!Onaj ko je to rekao,grdno je slagao.Volela bih ako neko zna u koju apoteku mogu da kupim to vreme koje leči sve...baš bih volela

Znaš....ok si ti I bićeš ok Ona je na gubitku i to velikom ...

Neki ljudi mogu živeti dugo i da nikad ne dožive da im nečija sreća bude ispred njihove, da primete odsjaj u kosi i nadimanje grudi u uzmeirenom disanju...da samo dlanom kažu šta imaju da kažu....da miluju očima..... 

Onda žalimo njih, a ne tebe Ok si ti Insi

Sto kaze prase... pokidalo.

That's my pal  debeljucko 

Al smo se svi raspekmezavili... dobar blog, ali ...

Mislim da je ovo nesto sto nam svima treba! (ako ne pogledate do kraja, nema efekta)

Često sam tamo. Motrim da Dunav ne presuši. Čudno mesto, nama domorocima magično i zastrašujuće, valjda zbog facinacije koju ravničari imaju prema brdima.

Zato se tamo ne ide sa teškim mislima. Samo sa slamenim šeširom, gitarom, i dva-tri dobra psa.