Noc je prosarala Hotspur Avenijom i izvela me na korzo mojih ludorija, namignuvsi mi tek' ponekom,zvezdom padalicom, sa bledim odsjajem sazvezdja Malog Medveda. Pretenciozno si se dao u arendu Namcore, osmehujem se potonjem danu, dok' ga prevrcem po mislima, kao nikada prezaljeni vilajet. Da, danas je u meni posadila suncokrete, i mozda bi ih kocoperno dao zaboravu, kada  bi se otisnuo u razmisljanja. Ali jok, seprtlja u meni zeli da oseca, iako nepogresivo zna da sa osecanjima nemam nikakvu sansu. Prevrnu me poput Milocerskog peska pod njenim, decijim tabanima, pa zapucketam kao fluroscentni papir koji omota'va tablu Slatke Tajne, koju zasigurno voli. Zasigurno ima decije tabane takodje i nema rasprave oko Milocerskog peska, morala je da se susretne sa njim, bar' u svitanja. Ta' lunjo jedan, kako su ti prsti zatreperili bas u trenutku, kada se tastatura spremala da ti da otresito vojnicki Voljno, pa neizreceno ostade da ti zvrnda i nagadja u glavi, verovatno doveka. Sta da ti kazem?., ovi, valjuskasti prsti najbolje miluju olovku i onaj pomalo zaboravljeni papir iz skolskih kajdanki, ali ova izvitoperena stvarnost nas je uzela pod svoje i ne libi se da nam reci pretvara u cutnju tastature... Eh' toliko o ovoj, do iznemoglosti iskrivljenoj zelji, da je nepogresivo upoznam...do kraja...

Da me nasadis na omiljenu ljuljasku iz sladunjavog detinjstva, vise ne mogu!. Ne mogu da joj hvatam reci po periferijama malog ekrana,sa bezbroj glupih ikonica na njemu, iako se dosetih da od njih izvezem leptire bastanere, koje skladistim u mrezu od providnog silka, samo da bi ih pustio na slobodu, kada me zarke boje njenih smajlija zaskoce. Pa lako je covece, presmesno lako, lako jer tvoj ponor ionako ugoscava samo prefinjenu dozu nostalgije koja ume da se cenjka poput deteta, pred prvu posetu zubaru. A to je isuvise, na uspeh, osudjeno cenkanje. Pusti je samo da u njoj obitava jedno vreme, a za zivot u ovom univerzumu cemo natenane. Zivot je nesto drugo., mnogo je laksi od ovih kutija bez roka trajanja i sumnjivog morala. A sta cemo sa ljudima?. Ma' ljudi su ti nalik' svicima nad Backom. Ne zele da se ugasnu pre budjenja tananog jecma, pa mu zaprkose jos jedared, prospu po njemu taj sjaj dalecni, iako sa godinama postaju osetljivi na svetlo. Znaci asikuju sa jecmom?. Slaba vajda, kada se jecam u svakom, novom jutru nahrani nekim, novim svicima. Veruj mi rodjeni da nasusne stvari shvatimo posto se pronadjemo u njima., tek kada ih surovo odrastemo. I to ti je nepokorivi kec u startu, jer sa internetom srastemo, samo da bi zarasli u njega. Nema odrastanja, nema sastanaka k'o nekad u osam, nema otisaka karmina pored postanskih markica, preskakanja lastiza... Dobro, nema im nade.., a ona, ma' ko da je ona na kraju?. Sta znaci uopste upotrebiti nostalgiju da bi se njome cenjkao sa nekim'?. Reci cu ti, ali nemoj da mi zavidis na tome?. Matori, svejedno je. Kako svejedno?. Pa vec ti zavidim. Samo mi kazi.

Spomenucu joj Februar i jedno, naizgled obicno jutro, koji su je obuzeli kao kisa, koja joj je "verovatno" omiljena musterija duse...i namignu'cu joj sa ponekom, neiskvareno zaguljenom reci, iz onog mnostva svakodnevnih i iskvarenih, i blentavo sam siguran da ce osetiti, kako sam deranski obicno stanovao u njenom nosicu, pokrivenom ovim trepavicama uvrnusama...I to je sve?. Kako sam pak' hranio ove indigo zenice, preko tih trepavica cu precutati. Tu sam gresan, jer su je zagolicale...

Od sada mi pisi, ma k'o da si, jer pisma mi nepopravljivo nedostaju!.

POŠILJKA

da mogu da se

upakujem u jedan žuti koverat

pa da savladam sve prepreke

na dlanu tvom da se sklupčam

sav iskričav

prepun neizvesnosti slatke

gledala bih tvoje oči

dok koverat otvaraš

lagano s kraja cepaš komadić

još uvek drhteći od sadržine

vadiš beo papir

i gle...

na njemu ni slova ni znaka

prazan je

zatvaraš oči

privijaš ga na svoja prsa i stežeš

i zamisli čuda...

osetiš da hartija miriše

tako jasno i tako glasno

i shvatiš

da je svaka reč suvišna

da,Ljubavi

pričam u tvoje i moje ime

 a.g.

Nekad se i cutanjem puno kaze. Nekad bi svaka rjec i bila suvisna.

I meni je sad. Pitam se.....trebam li reci?

Predivno 

ma mozhete da mudroserate kol`ko otjete sa komentarima i da se folirate sa "prediwno" meni owde nishta nije jasno u owom blogu...a kako kapiram i ne treba da mi bude jasno jer nije namenjen meni wetj nekom drugom...i ta kojoj je poswetjen tje ga woleti...i chitati ga iznowa i iznowa....swe dok ga ne nauchi napamet

I tako ti sad otvaram fioku bakinog stola i vadim žućkastu hrapavu hartiju, pomalo požutelu na krajevima i umačem pero u mastilo. Lagano dotaknem po rubovima sa jedne i druge strane, da ne zamrljam i kažem:

Uvaženi derane, 

Sve što napišete ja osetim kao da Vas već dugo poznajem. Da li je to blagodet ili usud, ja sad ne bih mogla znati, ali odveć mi gode vaše emocije pretočene u sitne, tanane, prefinjene niti koje vezu i vezu....šta požele...

Vaš odani čitaoc

Lepo Zaista lepo

Bolje da ne pisem komentar dalje, jer to sto bih napisala bio bi blog na blog

Bravo, Ins!

_{Kao i uvek....Prelepo}