Yale Univerzitet, rane sedemdesete. Predavanje o građanskoj slobodi. Njih dvoje, u maloj grupi odabranih, unapred predodređenih za uspeh. Savršeno uklopljeni u socijalnu mašineriju, dovoljno zreli da shvate da jedno drugom dobro stoje, dovoljno emancipovani da bez preteranog obigravanja započnu svoju priču sa rečenicom koja će ući u istoriju:
“Ukoliko ćeš da nastaviš da me gledaš, i ako ću nastaviti da te gledam, red je da se barem upoznamo. Moje ime je Hillary Rodham”.

Od tog časa sve je mirisalo na ljubav. I imalo zvuk saksofona. Njegovog saksofona, koji je bio u potpunom neskladu sa hipi stajlingom i vremenom u kojem su živeli. Ali je išao uz njega. Uz ozbiljnu advokatsku karijeru i povremena opuštanja u oblaku dima od kojeg su se mnogo smejali. Sitne lošosti. Dezerterska mrlja u biografiji. Vrtoglavi poslovni usponi, uspešne karijere, njegove i njene, jedno dete u kasnim tridesetim koje ne smeta na putu do vrha, uvežbani osmesi, lični marketing, veliki planovi, dovoljno ljubavi za savršenu scensku postavku, ambicije, podrška i rezervisana karta za Washington.

Trideset godina posle one fotografije, ta žena sedi zarobljena u palati koja joj ne pripada, okružena brojnim realnim i virtuelnim očima, ona mirno i uspravno sedi na sofi presvučenoj najfinijim italijanskim brokatom i gleda njegov lik na velikom ekranu u uglu uvek previše osvetljene sobe. Direktan prenos njenog ličnog brodoloma. On javno izgovara ime žene vulgarnog izgleda i nedovoljno sofisticiranog ponašanja, priznaje i do detelja opisuje pornografske elemente svoje veze sa njom koja se odvijala tu, u toj hladnoj, tuđoj kući, u njihovom domu.
I ona u tom trenutku zna da nema prava da zaroni u sebe, niti da razmišlja o granicama odanosti. U svetu gde novac i moć govore, razum ćuti, a ponos se guta.

Danas, kada bere zrele plodove svoje iznuđene lojalnosti teško je na njenom licu pročitati odgovor na pitanje da li je vredelo. Sa tog lica na kome su bore pretvorene u prefinjene, kontrolisane konture i sa kojeg ne silazi zaleđen širok osmeh, više nije moguće pročitati apsoultno ništa. Osim, možda, jedva primetan grč gađenja i prezira na svaki nežan zvuk sopran saksofona, kad je sama i kad niko ne gleda.

auu owa plawojka ti neki tragichan lik bre....a ja tipow`o na bradonju da od njega nema wetjeg tragichara (bash sam se zjb`o)

najveca steta sto je ovaj amoralan tip sedeo u tu foteliju u tu ladnu kucu kad je bio jedan tezak period na balkanu.A i o njegovoj zeni nemam bas lepo misljenje,on oduvek svrlja,a ona sve to guta.