Wednesday, November 11, 2020.............04:16......>>

ne pada mi na pamet da odem u krpe, a ovde nema nikog da me zabavi, ili bar naljuti....i sta mi preostaje nego da se tu izderem....."ZAUSTAVITE PLANETU.....HOCU DA SIDJEM!!!">>

eh, samo da znate.....nije mi lako napisati ovo, ko sto ni onomad mi ne bese lako da napisem ovo isto preko cele fasade roditeljske kuce....a jos manje lakse mi je bilo da citam to isto dugih niz godina dok sama ne prefarbah kucu zbog iducih pokolenja......nece mi biti lako ni sutra da procitam ovaj blog iznova........no, ja sam vec odlucila.....>>

jos na samom pocetku da vam kazem da uopste nemam zelju da pisem o necemu sto ce vam se svideti ili ce dobro delovati na vasu "lakocu postojanja", vec imam zelju da iskoristim ovaj blog kao sumu, u nedostatku iste, gde mogu da se izderem i istresem svo zlo iz sebe....>>

danima sam okruzena smrcu....upokojili se mnogo meni dragih ljudi....poznatih i nepoznatih....Bog neka im oprosti svako njihovo sagresenje, svesno i nesvesno, neka im podari mir i neka ih naseli u mesta svetla blizu sebe.....>>

i tako ja okruzena smrcu saznala sam nesto razocaravajuce o sebi.... naime, odavno sam mislila da sam rascistila sa strahom i da sam apsolvirala tu temu, no sad vidim da me smrt jos uvek plasi......deluje kao da me plasi podsvesno....a to znaci samo jedno.... nekad sam bila vise na duhovnoj lestvici......pala sam....bojim se.......a strah uvek radja agresiju....sigurno zato i zelim da se derem ovde......>>

pitam se, da li smo mi sledeci?!........ko da je to uopste vazno, recice neki ovdasnji folirant.....no, da, meni je vazno.........zapravo, samo to i mi je vazno.....mislim da sam jos uvek tu medju vama bas zbog toga da mogu da se spremim za to putovanje........nikad ne znam kad ce me pozvati.......no, znam da ce mi se suditi po tome u sto ce me Bog zateci kad krenem....vreme istice, a ja lenja, inertna i troma.....iako znam sta treba da radim, ponasam se kao da taj trenutak nece nikad doci i opet se odlucim da bacam kocke po zokiju ili cekam nekog da me zabavi, ili naljuti, dok u srcu mi stoji secanje na smrt....>>

u vakvom raspolozenju pre neki dan obecala sam sebi da cu poraditi na pripreme oko toga.....barem da napisem pisma na ovo troje koje volim vise nego sebe, kad ne mogu i nekima od vas......i da im se izvinim za svaku svesnu nepaznju, zapostavljanje, netrpeljivosti, grubu rec.....da im kazem da mi je zao sto nisam znala ni umela da ih volim vise iako sam itekako znala da oni to zasluzuju......da ih zamolim da mi oproste sto sam cesto bila sebicna i iskoristila svaku moznu priliku za begstvo od odgovornosti, od teskih odluka, teskih trenutaka.....da ih zamolim da mi oproste za svaku njihovu suzu sto sam ja prouzrokovala i za svaku moju sto nisam uspela dovoljno vesto da je sakrijem pred njima.....da ih zamolim da me ne pamte po mojim recima koji nekada su bili gorkiji od pelina, po mojoj razgoropadenosti, po moje ego veliko ko Rusija....da mi oproste za moju lenjost da im sluzim i moje roptanje u vezi svega sto mi se cinilo kao neko preveliko i nicim zasluzeno iskusenje za mene....da mi oproste sto ponekad nisam uspevala ne pricati ruzno o drugim ljudima i tako i njih sablaznjavala......sto im zakidala vreme koje njima pripada da bih se posvetila nekom ovde sto ne vredi ni kolko ono njigovo crno ispod noktiju......da mi oproste sto nisam umela u srcu lako da im oprostim i najmalo njihovo sagresenje, vec sam glumatala da jesam, a istovremeno sam ocekivala da oni meni oproste bukvalno sve bez dvojbe.....sto sam bila glupa iliti opsednuta i mislila sam da samo ja zasluzujem to.......da mi oproste sto nesebicno sam se razmecivala "znanjem i vestinama", a ne mudroscu i krotkosti i tako nehteci im ogadila mnoge stvari.........i ima jos mnogo sto sta sto zelim da mi oproste da bih mogla rasterecena da krenem na put......>>

a dok putujem, a i vavek..... zelim uvek kad se prisete na mene zbog bilo cega, da se pomole za moju dusu sa osmehom na licu ko sto je to uradila moja madamm veceras, pokrenula lavina lepih osecanja i potvrdila mi da jos uvek ima sanse za mene.......... jer ono "da" iz bezdusnog sto slucajno me nateralo da pozelim da zagrlim i poljubim celu vasionu, a ne samo njegovu dusu koju nevesto krije iza nicka, i  ono cigansko "ha, ha, ko u stara dobra vremena" od pred neki dan sto me nateralo opet sa lakocom da skocim i ispecem meso da bih pocastila sve za njen rodjendan ukazuju da mozda imam vremena da spakujem kofer........>>

P. S. U 4:55 kad mi ruka stajala na "posalji" poceo da drma jak zemljotres........mozda je to bio znak da nisam trebala pritisnuti, ali ja sam odlucila da ga ignorisem....

moja Hato... 

cim provalim kako se prezivljava smrt ja cu ti ovde pametovati i deliti savete kao sto umem 

ali do tad 

stisnes zube 

zagrizes u zivot dublje 

do koske 

i napravis korak 

a bol ne moras nositi ona za tobom ide jednako kao i secanja

saljem ti zagrljaj veliki kao Rusija 

Kako vreme prolazi ja se sve manje plašim smrti a sve više života... i nekad kao dete maštam da izmisle već jednom taj vremeplov. Mnoge stvari bih sad drugačije... a ne glavom kroz zid. Srećan ti međurođendan Hato i ja ću moje počastiti danas posnom boranijom

Ispovedi se ti Tidžo a ?! A i ne proguta te zemljotres . Biće da nije još vreme . Mora da se sprovodnik na ta druga mesta sablaznuo kad je ovo pročitao i ko veli , gde ću sa ovom , neka je tu gde je ovi oko nje navikli već. Gde god da te turi ima da napraviš HAOS !!! Lele ženo najgore od svega što kao da si pisala o meni a ne o sebi .

Nigde mi nećemo moja Tidžo . I ovo i ono je sve tu, samo se menja oblik materije. Da ima početka i kraja bilo bi mi nekako lakše ali sigurna sam da nema. Rolling all over again dok nešto ne naučiš . a znamo da se sve naučiti ne može. 

P.S : Znaš ono kad negde putuješ pa se danima pakuješ a onda imaš svašta ali uvek nešto i fali. Kad kreneš iznenada sve što ti treba nabaviš usput a i ne treba ti mnogo jer ništa i ne očekuješ.

Ne želeli, nameravali, hteli, pisali... pamtiće nas po onome kako smo se prema njima ophodili, šta smo im značili... Ako nam je za utehu, kad ti nešto fali (a verujem da ćemo nekome faliti) onda se loše zaboravlja...

Još uvek čekam te sapune...

Uh ,slabo te prodrmao taj zemljotres, sad si i meni ubacila strah i ne znam sto udje uopste da citam 

Drago moje Srce Drame, spremaj se ti za neka druga putovanja!

Skroz te razumijem, Hato.

Isto mi se desava ... a lijepo si napisala sve ovo

Kako sam ponosna na tebe, Hato, moj partneru u jajima (koga stalno vučem u poraz). Svaka čast za blog!

Немам обичај да коментаришем, али прочитах једно од ретких писанија у којем нема "овај је овакав а онај је онакав" 

svoje se ne bojim.. ali me naprosto izbezume tuđe smrti