Prolecna jutra me navek obuzmu, otmu me iz vreve ovog', oronulog grada i ponesu, obicno ne dalje od "Namcorovog Sokaka". U tom putesestviju,rasprsim se poput latica maslacka, pa mi se osmeh podeli sa rodama, tamo nadomak crkve Aleksandra Nevskog, ruke i noge pohrle psima dokonjacima na 25-om Maju,a ova dva, stenicava oka parkiram tik do njenih pendjera. Tu me saceka jedan par, ociju garavusa, koje mi izdivane svakojaka cudestva, u tih, tridesetak sekundi, koliko je potrebno da vratim u ler Stojadina. Taj proces je najlepsi "izmamitelj" njenog osmeha,cesto sam umeo da ga prolongiram, dok me nije provalila i limitirala me na sadasnjih, i verovatno buducih 30-ak sekundi. Elem, ne izlazim iz kola, jer ne smem da ih ugasim, sto je ponekad svojstveno ovoj sorti cetverotoskasa. Odmahuje desnom rukom i nestaje iza kristalno belih zavesa sa izvezenim olijanderima na njima. Osecam miris koprive na njenoj kosi,i pratim te valovite lokne koje se poigravaju sa vetrom i polenom, dok se priblizava kapiji. L'ekla sam ti da dodjes l'anije Namcoru, l'ekla sam, divani polutiho, kao da se ne ljuti do kraja, vec na pola, nekako nesigurno. Osmehujem se sa zadrskom, jer ne voli da joj se bilo k'o smeje, kada je obuzme slatki, decacki bes. Sela je na zadnje sediste i spustila pogled na plisanu lastavicu bez koje ne ide apsolutno nigde. Uvek mi je bila zanimljiva ta lasta, ja znam za plisane zeke i mede, ali ovu vrstu "plisane" jos nisam video. Polako krecem, sa kisom koja ce nas verovatno pratiti do Somborskog vasara.
Odjednom je podigla pogled i progovorila. L'azmisljam o necemu, rekla je!. Ovo priznanje obicno ukazuje na cinjenicu da se neko vreme poigravala sa mislima i cutnjom, pa je spremna da pusti na svetlost dana sve sto je osmogodisnji um jedne, nadprosecne devojcice otkrio. Kao i uvek, bio sam zainteresovan da cujem. O' cemu si razmisljala Ana?. Duga, to je veliko olaksanje, posle bola koji zarobi coveka. Kisu zamisljam kao bol danas. To je prelepo zapazanje Ana, gotovo da sam saputao, posle pocetne jeze koja je prosarala od podnozja mojih ledja do vrata.
Zagolicala me je, pa pomislih da je "gonim" dalje, u tim razmisljanjima. Upitao sam je: "A kako zamisljas ljude Ana"?. Ni za jedan trenutak nije oklevala sa replikom: "Ljude zamisl'am kao vecitu potrebu za dugom, jer su stalno gresni".

Ostao sam bez teksta za trenutak. Pomislio sam, ne mari, to je samo za trenutak. Taj trenutak me prati i danas...
 

Neki trenuci ostaju zabeleženi u večnosti...

I opet si zakuco....Lazmišljam da se pletplatim na tvoje pisanje Namćoru

shto swaki twoj blog mene ostawi bez rechi? jednostawno ne znam shta da stawim u komentar onako na prwu loptu, tek kad ga prochitam po drugi put ja shwatim... klinka kao da je izashla iz sofijnog sweta (ne ti butjko moj, knjiga), werujem da i tebe ponekad zbune njena razmishljanja.... bitje da smo odrasli

predivno, prelepo...Insi ovo je pravo remek delo

savršeno!