Prestala sam odavno da merim vreme satima, kalendarima..  Sve cesce se secam vremena po slikama, bojama dana, mirisima..

     Uhvatim secanja za stolom u onom dvoristu ispod senke oraha, mekanih jutara, obasjanih paucinom Sunca i letnjeg povetarca dovoljnog za toliko da pomeri pramenchic one nemirne kose.

     Negde zadrzan pojavi se miris jutarnje kafe sa najdrazima, miris kolacha pravljenih chistom ljubavlju...

     Secam se vremena kada je tako normalno biti bezbrizan, ne razmisljati da li ce Zemlja sutra stati, ugasish vesti i sanjash..

       Poljubac sakriven od pogleda, chvrst zagrljaj i ono osecanje sigurnosti i ususkanosti.

       Dani puni svetla, miris reke, prolece u vazduhu i ruka na koju mozes da se oslonish i kada dan postane tezak. Pruzi mi ruku i povescu te. 

      Noci josh uvek imaju zvezde"kao tresnje" samo smogni snagu i podigni glavu.

      Moje nebo je puno ptica, u mojim ochima josh nisu zaspala sazvezdja... 

      Budi dovoljno velik i dotakni nebo. Okruzen si lepotom, ko god pokusao da ti je zamagli..