Kad god zaronim  još uvek umesto školjke pojave se slike. Dugo pričano toliko verno opisano da se izmešaju java i san. Ne, ne znam ni danas da li sam te čula ili doživela.
     Ti i ja,zamišljali smo bićemo nasmejani starci na tremu isred kojeg se igraju naši unuci, držeći se za ruke.

     Ne ne sećam se da li sam dotakla tvoju ruku ili te je mašta oblikovala tako pouzdanog, punog ljubavi..

     Da li su mi prsti dodirnuli tvoje dok si za mene crtao srca i leptire po čistom plavom nebu.

     Kamin u onoj kućici na planini zavejanoj snegom i evergreen na radiju. Zažmurim i osetim miris reke i tvog parfema uz stisak šaka u velikom džepu tvog kaputa.

     Ne, neću te tražiti. Ni kada oluje uzburkaju snove, ni kada led i prašina zatrpaju ono srce koje nekada kucalo za tebe.

    Neću te tražiti ni kad mi ostaviš stope pod prozorom novembarske noći i tvoj miris napuni sobe sećanja. Ni žege ni oluje, ni noć , ni grad..

     Neću jer iako sanjaš najlepše na svetu izdaju ti neću oprostiti.
     Moja stvarnost  biće ona precvetala magnolija koja samo par dana do prvog vetra cveta tako zanosno....

     Na žalost sve češće ronim. Glavu iznad vode zapljuskuju talasi. Sve je teže boriti se za dah... Još jedan dah...

Jooj, Bože