Od kad znam za sebe tugu tugujem što su moji roditelji poklekli pod uticajem mog krštenog kuma i što nosim ime po Njoj, ali ipak malo drugačije, ''modernije'', onako kako ga je moj kum Nidža zamislio. Dakle, da se zovem Natalija, imala bih najlepše ime na svetu, jer se tako zvala moja prababa, omiljeni, čak obožavani lik cele familije, pa i ''dođoša'' - zetova i snaji iz tri generacije (njene, bakine i mamine). 

Svi su je zvali ''nana''. Bila je autoritet, svi su nju pitali za savet, njeno se mišljenje uvažavalo, bila je i gruba i nežna, istinoljubiva i pravedna, a njena pakovanja životnih istina u crnohumorne rečenice  prepričavaju se i danas, ovoj najnovijoj generaciji koja nije bila te sreće da je upozna.

Sećam se da je čim joj neko dođe, klala, šurila i čerupala koku, stavljala blještavo belu, mirisnu, uštirkanu posteljinu, a nas male držala u beskrajno mekom i sigurnom krilu i umesto bajki pričala legende o ženi despota Đurđa Brankovića, omraženoj prokletoj Jerini, kojoj je srpski narod nepravedno pripisao silna nedela. 

U Boga je verovala, slavu slavila, verske praznike poštovala, ali u crkvu nije nikada išla, čak ni kad bi pored nje prošla da na obližnjoj česmi natoči sumpornu vodu za pasulj. I Kad su joj drugarice jednom prilikom rekle ''E Talo, Talo, pa ti kad umreš, neće da dođe pop da ti peva.'' Ona bi se samo nasmešila i rekla ''Jes', kad mu ja dam petaka, ima da mi peva šta ja oću!''

Da je život mazio - nije. I kad se moj pradeda vratio tuberkulozan sa Solunskog fronta, ona ga je nežno za ruku držala i sa puno ljubavi šaputala ''E moj Blagoje, Blagoje... blago tebi, ti ćeš sad da umreš, a mene ćeš da ostaviš sa četvoro dece...''

Doživela je duboku starost, baš kako jednoj takvoj personi i pristaje. I kad je napunila devedeset, tako starog i trošnog tela a tako punog iskričavog duha, bez neke naročite namere da umre, pokazala je svojim ćerkama gde stoji odeća u kojoj će da je sahrane i rekla ''Eh, da mi je šezdeset, pa da sebi život uredim''.

Draga moja nano, oduvek sam verovala da vi tamo motrite nas 'vamo... Vazda mi je u životu dolazilo da te pitam, da ti pričam, da me savetuješ, da me po kosi pomiluješ. A ako si tamo svaki pojam o vremenu izgubila, za mene ti ne brigaj, ja još vremena za uređivanja imam.

Stalno su je kritikovali što čim primi penziju sve spiska na fensi krpice, slatkiše i igračke za jedinu unuku. Uvek bi mirno odgovorila „Pa šta vam je, ja imam brdo para, još nezarađenih!“. Živela i umrla k’o kraljica.

Mnogo sam je volela. Ne zovem se kao ona, i drago mi je zbog toga. Milica, bila je jedna i posebna. Tako treba da ostane.

Život se meri, ne samo po onome što učinimo dok smo živi, već i po onim trenutcima koji nam daju nove udisaje kroz sećanje koje ostavlja bez daha one koji nas pamte i vole i onda kada više fizički više nismo sa njima.

i tako u wreme inflatzije 90ih godina dodje pop da sweti woditzu u moje selo... i sad pop k`o pop ima swoju tarifu i netje dostupi ni milimetar od iste, a baba k`o baba wolela bi da ne plati popu wetj da mu da jaje, shaku pasulja, klip kukuruza, zrno grashka... i drzh da nabijem... kazhe pop njoj: pa bako, ewo owaj twoj keritj shto je wezan ispod magaze, za njega ti nije zhao da dash 10 maraka (marke tad bile) weterinaru da ti ga shpritza, a zhao ti da dash popu za molitwu... a baba tje popu: popo da znash, weterinar shpritza keritja pa on laje godinu dana a ti owo swoje otpewa za 5 minuta i trazhish od babe 10 maraka... zajebaa bila skroz (shteta shto nije bila moja baba wetj lik iz komshiluka ali smo je swi woleli kao da je nasha rodjena)!!!!!