23. mart 1999

Telefon je zazvonio rano ujutru....mrzovoljno sam pogledao ko zove. On . Moj poslodavac , čovek koji je otvarao klubove vise nego klinci limenke koka-kole. Prototip novopečenih biznisMena... „dodjoh otvorih pobegoh“... Zakači se i neka kinta. Reč porez, plata, doprinosi - ne postoji u njegovom rečniku.

Javljam se, znam biće tu nešto novca i za mene. „Ej mali, večeras otvaramo klub na Crvenom krstu, dodji oko 8“. Jedva stiže da mi promrlja adresu pre nego li je spustio slušalicu.

Veče. Dodjoh na datu adresu. Klub se nalazio u haustoru neke vojne zgrade. Jedva nadjoh ulaz. Zazvonih. Otvara mi tip u crnom odelu. Uh, koliki balvan sa glavom medveda i ledjima od nekoliko kvadrata. Početak obecava... makar ću imati nekoga da mi štiti ledja. Obećavam sebi da ću biti dobar prema njemu i da neću isprobati njegove intelektualne mogućnosti, ne treba mi takav neprijatelj.

Klub kao i svaki koji je On otvarao, zatamnjeno sa obojenim svetlima, veliki šank (moje radno mesto), nekoliko separea i ono što mi je odmah privuklo pažnju - dve šipke na mestu predvidjenom za djuskanje. Novitet. On još nije došao. Ponudih medveda kafom da ubijemo vreme dok se gazda ne pojavi. Osmeh. Dobro je, led je probijen. Upoznajemo se uz neke glupe priče dok ubijamo vreme u čekanju da On dodje.

Zvono. Medjed iz brdskih krajeva otvara vrata. On ulazi u pratnji nekoliko devojaka. Mlade. One odlaze u separe a On prilazi meni i rukuje se samnom, onako kako samo on zna , kao da ti uvaljuje mrtvu ribu u šaku... oduvek sam mrzeo takvo rukovanje ali šta je tu je, trpiš. Objašnjava mi kakvog je tipa klub. Zatvorenog. Mislim u sebi „ Ne otvorenog je, a nema ni prozore...“. Pokazuje mi prostorije, gde je magacin pića, gde toalet za osoblje, gde je garderoba. Na kraju me vodi do nekih vrata i kaze: „E, ovde su pare“. Otvara ih, sobičak sa ležajem na rasklapanje, u uglu vrata malo kupatilo sa tuš kabinom. Upitno ga pogledah. Poče da objašnjava: „One ženske što ih vidiš su kurve iz Rusije i Ukrajine , to je njihovo radno mesto, 100 maraka pola sata... kad dodju mušterije gledaj da popiju piće , one će piti samo koktele i nemoj da praviš jake, treba da popiju što više, procenat je tvoj“. Ćutao sam. Klimnuh glavom i odoh da se presvučem u svoje barmensko odelo.

Već je bilo oko 23h kad dodjoše prvi gosti. Tri pripita gospodina u godinama. Poručiše piće, oči su im lutale prema devojkama koje su se vrtele oko šipki. Nemušto. Amaterke. Mora da su tek došle u Srbiju privučene obećanjima za lepu zaradu. Nisu ni znale šta ih čeka. Posle izvesnog vremena jedan od trojice pridje mi sa jednom devojkom i reče: „Gde je?“.  „Šta?“ upitah. „Soba bre...“ Aha, sad ja treba da uzmem 100 maraka i pošaljem ih u sobu. „100 maraka“. Uzimam novac i dajem mu kondom. Odoše zagrljeni. Pravi ljubavni par.

Lokal se punio. Prodaja koktela je išla dobro i skretao sam misli računajući koliki je moj procenat... nije loše, mada mi je smetalo gledanje ponašenja pijanih magaraca, sumnjivih bizmismena. U neko doba udjoše i policajci u civilu. Pomislih, završismo pre nego smo i počeli... ali gle vraga, izljubi se On sa njima, popiše par pića, rukovaše se ispod stola i sve se nastavi.

Pred fajront ulaze dva tipa sa devojkom i traže gazdu. On dolazi, upoznaju se i sedaju u ugao. Odnosim piće, pokušavam da uhvatim deliće razgovara, ali suviše je glasno pa ne čujem. Gledam sa strane. Njih dvojica nesto objašnjavaju devojci, ona širi oči i počinje da plače. On vadi kovertu i daje jednom od njih. Počinjem da shvatam. Shvatila je da od lepog posla nema ništa i da bi dobila nazad pasoš mora da odradi novac koji je On dao za nju. U meni nešto već uveliko kuva.

Odlazim u garderobu... presvlačim se... povraća mi se. On me traži. Izlazim, ćutim, pita me nešto, ne čujem, gurnem ga i izlazim napolje. Preti, viče ali ja nastavljam dalje i odlazim, medjed se smeska... a verovatno i ne zna zašto.

Budim se kasno poslepodne i saznajem da je NATO počeo sa napadom na Srbiju. Prva misao mi je bila, ako ima Boga... pogodiće njegov klub.

Bravo za blogitj..

Bravo za Tebe...

Za Njega - motka. "Ona" motka...

*Odlazim u garderobu... presvlačim se... povraća mi se. On me traži. Izlazim, ćutim, pita me nešto, ne čujem, gurnem ga i izlazim napolje. Preti, viče ali ja nastavljam dalje i odlazim, medjed se smeska... a verovatno i ne zna zašto.*

to ti je bio najljepsi dio ,,,svaka cast.....

Boze daj mi snage da promenim ono sto mogu!!!

Bravo za blog ))

ps. znala sam da mora da bude sexa

Nedavno sam gledala intervju sa zenom koja je bila zrtva trgovine ljudima. Nije bila oteta, kidnapovana, prodata u Italiji ili Dalekom istoku. Prijavila se za posao konobara u jednoj beogradskoj kafani.

Bila je rob srpskog makroa, u svojoj zemlji, cak sa relativnom slobodnom kretanja, ali bez ikakvih ljudskih prava i mogucnosti da se izvuce iz pakla u kojem se nasla.

Pricala je o svemu. O korumpiranosti policije, o mrezi organizovanog kriminala u koji je ukljucen kompletan poslovni establisment ove zemlje, o svojoj bedi, izbeglistvu, batinama koje je svakodnevno dobijala od makroa i klijenata i nemoci da bilo sta promeni.

A onda je rekla... "ja sam imala srece, radila sam samo klasican sex, nisu me terali da radim ostalo".

Od cele uzasne price ostao mi je samo utisak o rastegljivosti pojma srece.

Ovo je bilo tako....zao mi je sto sam bio svedok svemu tome....i sto sam imao manjak hrabrosti ili visak razuma pa nisam probao nesto da promenim.....

Druze svaka cast za blog , tako neprijatnih situacija i sam sam bio svedok !!! Mi obicni snrtnici smo nemocni tako nesto prekinuti!!!