Tuga i vedrina

Kažu da su suze i osmeh suprotnosti, ali ja mislim da su - sestre.
Tuga zna da nas spusti na kolena, da nas ogoli, da nas nauči tišini. Iz te tišine, kao nežni izdah, nikne vedrina. Ne ona površna, nego ona koja dolazi iz razumevanja - iz spoznaje da je svaka rana bila učitelj, svaka nepravda ogledalo, a svaka suza seme iz kojeg raste nežnost.

Mi, veseljaci, mi nasmejani, često krijemo tugu iza šale i smeha. Ljudi vide svetlost, ali ne i senku koja je tu svetlost stvorila. I to je u redu. Jer nije svaka tuga za pokazivanje - neke tuge su samo za razumevanje.

Vedrina nije odsustvo tuge. Ona je odluka. Da nastaviš da sijaš, jer čak i tada znaš koliko svetlost vredi.

Tuga i vedrina žive u nama kao dva disanja iste duše. Jedno nas uči strpljenju, drugo radosti. I kad pomislimo da je tuga preteška, vedrina nas podseća da smo sposobni da volimo i da se smejemo, uprkos svemu...

Ne bojte se svojih suza. One su putokazi ka unutrašnjoj svetlosti. Ne žurite da ih zamenite osmehom - svaka tuga proživljena s pažnjom rađa vedrinu koja nije prolazna, već trajna.

Možda je baš u toj simfoniji tuge i vedrine tajna života: da naučimo da budemo nežni, prema sebi, prema drugima. Da budemo svesni senki, ali i svetlosti. Svako iskustvo, ma koliko bolno, nosi u sebi zrno radosti.

I na kraju tuga i vedrina plešu zajedno u tišini naših dana. Kad nas suze zapljusnu, i kad osmeh zaiskri, sve je deo iste priče. Priče o nama. O našoj sposobnosti da volimo i osećamo, da padnemo - i ponovo ustanemo.

Jer nema tuge bez vedrine. Nema svetla bez senke. A svaki trenutak, ma kako tih, nosi u sebi zrno večite nežnosti.

Tuga ponekad dolazi neočekivano – u tišini sobe, u kapima kiše na prozoru, u trenucima kada misliš da si sam. Ona nije uvek glasna, nije uvek dramatična. Često je samo prisutna, kao senka koja se nežno spušta preko srca. I dok nas drži, uči nas strpljenju, razumevanju i zahvalnosti za male radosti koje dolaze bez upozorenja.

A vedrina… ona dolazi lagano, kao zrak Sunca kroz prozor ili osmeh koji se pojavi bez razloga. Ona se ne boji tuge, već je prihvata. Pronađe način da obasja i najtamnije kutke, da nas podseti da čak i kada je srcu hladno, postoji svetlost koja nas može iznenada obaviti toplinom.

Tuga i vedrina plešu zajedno u nama. Nije svaki dan sunčan, ni svaka noć mračna. Ali u tom plesu, u toj tišini i svetlosti, otkrivamo sebe – koliko smo nežni, koliko smo jaki, koliko možemo da volimo i da osećamo.

Jer tuga nas uči dubini, a vedrina širini. Tuga nas podseća da smo živi, a vedrina da život ipak vredi. I u toj ravnoteži, u tom susretu kontrasta, nalazimo istinu o sebi i o svetu oko nas.

Tuga i vedrina šapuću zajedno:
„Život je nežnost koju biramo svakog dana.“

Veco, ja sam, malo je reći, impresionirana 

Ti si neverovatni talenat, nemam reči 

mene obraduje kad god vidim novi blog

3 puta citam ne znam dal sam dosla dal sam posla

dal sam udahnula ili izdahnula

Kad noć u dan prelazi, tada setno u izmaglici prvih sunčanih zraka postane razdragano. Smiraj notnog tona tuge u muzički prelaz dragosti, ćini deo životne filozofije. Balans izmedju tuge i vedrine, treba znati usmeriti, a kada pogledamo u crnu boju, ne mora podrazumevano da bude elegična, dok na primer: opozit od crnog koloriteta je bela boja i trebla bi biti topla emocija, sve ovo čini tanke niti utkane u univerzum bivstvovanja.