Ne znam zašto, ali neki ljudi jednostavno donesu mir.

Ne moraš s njima ni mnogo da pričaš, ni da ih stalno vidiš.

Samo se pojave i sve nekako postane lakše, tiše, jasnije.

Kao da se dan malo uspori, a ti dišeš dublje nego inače.

To nisu oni koji obećavaju puno.

Ne kažu velike reči, ne obećavaju zauvek.

Samo budu tu — taman toliko da ostane trag.

Nevidljiv drugima, ali tebi sasvim jasan.

Ne moraš da znaš zašto ti prijaju.

Ne moraš da im objasniš šta osećaš.

Dovoljno je da postoji taj trenutak kad se pogled zadrži malo duže nego što bi trebalo,

ili kad se nasmeješ bez pravog razloga.

I možda ništa od toga ne znači ništa.

Ali možda baš u tome i jeste čar — u tom neizgovorenom, nenametljivom “nešto”.