Čudno je kako najlakše stvari na svetu — reči — imaju najtežu snagu. One nemaju težinu, a nose čitave galaksije. Nemaju oblik, a umeju da nas prepolove. Ne vide se, a ostavljaju najdublje ožiljke.

Reči su te koje nas podignu do zvezda, i to u samo jednoj sekundi.
Jedno „ponosna sam na tebe“, jedno „verujem u tebe“, jedno sasvim obično „važna si“… i odjednom svet postaje lakši, ramena se isprave, a duša se proširi kao da joj je neko dodao par krila.
Zbog jedne rečenice hodamo brže, smejemo se više, i verujemo da je sve moguće.
Zbog jedne reči — postajemo veći od sebe.

Ali isto tako, te iste reči znaju da nas bace na dno kao da nikada nismo ni postojali.
Jedno „nije dovoljno“, jedno „šta ti znaš“, jedno „nije mi stalo“ — i sve se uruši.
Nestane snaga, nestane sigurnost, nestane sve ono što smo gradili mesecima.
Najgore je što te reči odjekuju dugo nakon što su izgovorene.
Mnogo duže nego što bi trebalo.
Mnogo dublje nego što iko ko ih je izgovorio može i da zamisli.

U tome je njihova ironija: reči su besplatne, a najskuplje su.
Ne vide se, a vide se u svemu što posle radimo.
Ne bole nikoga ko ih izgovara, a bole samo onoga ko ih primi.
I baš zato su moćnije od bilo čega fizičkog.

Mi često potcenjujemo njihovu snagu.
Zaboravimo da jedna reč može otvoriti srce koje je zatvoreno godinama…
…a druga ga zatvoriti zauvek.
Nekad nam se potkrade rečenica koja nekome zauvek promeni tok dana — ili života.