Nikad mi neće biti jasno, zašto meni ne mogu da se dese situacije kao inspiracija za blog tipa velika ljubav, prvo iskustvo, neuzvraćena ljubav, ili nasilno buđenje iz sna, kao Vuletu. Pa čak i ljubavno razočarenje bih prihvatio kao neku inspiraciju. Jok, meni se dešavaju svakojake gluposti kad god odputujem za Pančevo ili se vraćam iz njega.

Rešim juče, onako naprečac da posetim klince. Nešto su mi nedostajali. Sednem ja na bus, klac-klac 3 sata, Pančevo, vrata, zvono...otvara Tanja, inače moja bivša. Nije se znalo ko je bio više iznenađen, ona ili ja. 

Otkud ti, upita ona.

Zar ti Taša nije rekla da dolazim?

Ne.

Jao ja zaboravila da kažem mami, čuje se iz dnevne sobe glas krivca po svim tačkama optužbe.

U deliću sekunde mi je proletelo kroz glavu šta je sve moglo da desi da me ipak neko ne gleda odozgo sa blagonaklonošću. Ne bi baš bilo prijatno da mi vrata otvori njen sadašnji momak u gaćama, i da se odnekud iz daljine čuje ona pesma od EKV ,, ona i on, on i ja'' , ili tako nekako. Srećom, sve se završilo brzo i na svačije zadovoljstvo, ona otišla kod momka, ja ostao tu i mirna Bačka. Tj u ovom slučaju, miran Banat. Da sad ne davim šta se sve dešavalo, nije u tome poenta, nego u mom vraćanju nazad.

Uzmem ja lepo kartu do Niša, popijem na stanici kafu i jedan hladan šveps, dok čekam da se pojavi autobus. Znam da nema velike gužve, jer nije vikend, a i Pančevo nije Beograd, ko još odavde putuje do Niša, par ljudi možda. Cvrc bato! Nije autobus, nego mini-bus, i nije gužva, samo 20 ljudi. Nema veze, još uvek ima toliko mesta da se ne gužvamo. Uletim među prvima jer nemam stvari za gepek, i odmah ukebam zadnje sedište. Nabacim na lice moju najnamrgođeniju facu i znam da se niko neće usuditi da pita da li je slobodno. I nisam se prevario. Krenemo, klac-klac, prođemo Kovin i na pola puta do Smedereva počne onaj Šveps da mi pravi problema. Uđemo u Smederevo, pauza 30 minuta, kao da smo putovali iz Budimpešte, a ne iz Pančeva, ali meni trenutno odgovara. Izjurim na stanicu, uletim u čekaonicu i pravac WC. Hladan tuš, ''Korišćenje toaleta 50 dinara''. Taman htedoh da lanem, da neće možda za te pare i da mi ga pridrže i otresu, kad mi pogled pade na jednog podnadulog cigu koji je zadužern za naplatu. Odmah sam se ujeo za jezik, šta ako kaže da hoće? Neka hvala, istrpeću ja, nije mi baš tolika muka. Vratim se nazad, zauzmem svoje mesto u pozadini i čekam polazak.

Pažnju mi privuče tip par sedišta ispred, sa druge strane busa. Vidim ja da se nešto vrpolji, zagleđuje prozor i krivi vrat kako god neko uđe u bus. A onda skontam, ako uđe muško, odmah na sedište do svog razbaca jaknu, kesu od čipsa, ili smokija, ne videh dobro, a ako je neko žensko, i još relativno dobro, sve to brže bolje sklanja sa sedišta. Nasmejah se od srca i zamalo se ne upiških od smeha. Čudni smo ti mi muškarci, pomislih u sebi i nastavih da blejim u sat iznad vozača. Još 10 minuta do polaska, 5, 4, sad sam ko ona gomila prasića iz crtaća koji gledaju na sat i pitaju se kad će da pojure na krmaču i najedu se. Napuni se mini-bus do kraja, čak sam i ja dobio saputnika, neku klinku od 15-16 godina koja je nataknula slušalice na uši i samo se vrpolji i skakuće na sedištu. A onaj tip, nije lud, pored njega se smestila neka plavuša u 30-im godinama koja uopšte nije za podcenjivanje.

Krenemo najzad, ova klinka non stop skakuće, samo čekam kad će me odalamiti laktom. A onda ko da ju je lično sam Sotona poslao, izvadi iz torbe flašu soka i poče da ga cevči. Sve onako pomalo, gustirajući ga sa uživanjem. MUKO MOJA! Idemo sad brže, auto-put je pust. A onda mi sinu kroz glavu na skretanju za Jagodinu, da ovaj nije direktan nego staje u Jagodini, Paraćinu i Aleksincu, i još pri tom ide starim putem koji je zadnju opravku imao još pre bombardovanja NATO, tamo nekad, u prošlom milenijumu. Tantalove muke? Nema pojma taj Grk šta su muke, verujte mi na reč.

U Aleksincu smešna scena, izađe čovek, bus polazi a njega nema. Neka žena povika uspaničeno ''Majstore stoj, nema mi ga čovek''. Zakoči vozač naglo, pogleda ka nazad i upita ''Kako bre nema, kad je nestao?'' ''Pa izašao da se olakša i još se nije vratio''. Vozač mrtav hladan odgovori ''Ne brini sestro, ne vraćaju se samo oni koji odu po cigarete''. Opšti smeh među putnicima, a tad i nesrećnik zalupa na vrata. Ulazi on i sav pocrveneo od neprijatnosti se izvinjava. Pomislih, e brate tebi ipak lakše nego meni, ja još trpim.

Dođosmo do Niša, prestadoše moje muke, jer je 20 dinara ipak prihvatljivije nego 50.

A sad da me pitate zašto sam ja ovo vama ispričao, nemam pojma.

idi bre ja bih dao 50 dindzi i otrsio i tzigu ako treba samo da se olaksham es ti blesaw gde to walja da se trpi, kad strada prostata, nema wishe da ga digne ni tetka ni klinka pa da ti swe u krilu djuskaju

Ništa pita, samo oklagija

pa ti si stvarno bio mrgod

E tako su i mene svrbeli prsti danima, neka romantika mi se pisala, spopala me srceta i leptirici... I onda je pocelo svetsko prvenstvo u klizanju

Nije ni čudo što se baš u Aleksincu čovek zaglavio...ne znam da li si nekad ušao u tamošnju autob. stanicu?Strašno...

Pre par dana, drugarica mi pevala tugovanku, kako joj nije jasno odakle se pojavljuju tragovi obuće na obodu wc šoljke u ženskom toaletu. Bavile smo se dešifrovanjem ove paranenormalne ili ti normalne pojave, i zaključismo na kraju da su u pitanju relikti prošlih vremena iz doba poljskih wc-a. Ne bi bilo zgoreg postaviti ovakve objekte duž autoputeva. Em besplatni, em mo'š i da se slikaš.

Koliko god da smo mislili da nam je bilo loše nekad, dođosmo do tačke u kojoj je i klonja poskupeo... Da me prase ne bi prozivao da se opet bavim politikom, (šta ću kad me sovica provocira), ja ću pojasniti pesnikom koji ga nervira, a koji je znao, onda kada niko nije smeo, da kaže pravu stvar u datim političkim prilikama. Tada je bilo 2, a danas 50?

Ako neko ima neku primedbu, nek ćuti, tišina tamo!