Nakon 4 sata putovanja autobusom i pokušavanja da se namestim tako, da bude udobno i meni i zaspaloj kćerci (bol u ledjima i vratu pokazuje da je udobno bilo samo njoj) eto me, nakon 14 meseci pečalbarenja u Pančevu,ponovo u Nišu.
Uspešno izbegavam preterano majčinsko cmakanje i bežim od njenog pogleda u moj struk. Kao da ja ne znam da sam se ugojio. Čujem očev komentar iza ledja:

"Kako je prestao da jede tvoju kuhinju, popravilo se dete".

Nisam čuo dobro majčin odgovr u vidu nerazgovetnog mrmljanja, ali otac je to veče nekim čudom ostao bez pudinga posle večere.
Ulazim u sobu i tamo me dočekuje poznati prizor ugaone garniture, sobnog kamina i izbledeli tepih kojeg imam još od detinjstva ("Njega je lakše ignorisati nego zameniti" rezignirano je konstatovala moja bivša supruga nakon 3 godina braka) i gomila knjiga koje je moja majka kupovala na kredit, a na kojima bi mi pozadivela neka manja seoska biblioteka.

U to vreme Titove SFRJ, svi su kupovali stanove ili zidali kuće pomoću kredita. Samo je moja Ljubinka kupovala komplete naših i belosvetskih pisaca. Kćerka ulazi u sobu i pita me da li sam pročitao sve te knjige. "Skoro sve" sa ponosom odgovaram, a onda me njena izjava presekla kao kofa hladne vode nekog zaljubljenog trubadura ispod nečije terase:

"Ja sam pročitala samo 4"

"Čekaj malo, kako bre samo 4!?"

"Pa šta će mi knjige kad imam internet i filmove."

Odmah sam se bacio na nemogući zadatak pronalaženje jubilarne 5-te knjige koju će morati da pročita za vreme raspusta.
Andrić, Čosić, Čopić, Dima...

"Tata, a imaš li neku knjigu sa vampirima, vešticama i vukodlacima?"

Bezvoljno dižem ruke i odlučujem da budem dobar tata a loš roditelj "Idi se igraj sa drugaricama i ne prilazi knjigama."
Sedim na trosedu i bacam pogled na to bogatstvo koje ničemu ne služi, sem da lomi kičmu prilikom svakog pravljenja novog rasporeda i prebacivanja. Pitam sebe, kada sam ja poslednji put pročitao neku ozbiljnu knjigu, neću da računam Tolkinovu triologiju. Posramljeno shvatam da je to bilo na nekoj bazi, dok sam još radio, tamo neke, 2006. ili 2007. godine. I ne sećam se više. Prilazim policama, gledam naslove i uzimam Ćosićeve "Korene" i rešim da pročitam sve u tom nizu iz istorije Srbije kroz porodicu Katić iz Prerova. Ko je čitao shvatiće, ko nije, nema veze)
Prolaze dani, knjige čitam u jednom dahu. Ne obazirem se na začudjene poglede mojih roditelja i dece. Sestra me jedino razume, donela mi je Kusturičinu "Smrt je jedna neproverena glasina".
Odmor je pri kraju, vreme je proletelo brže nego sam očekivao. Pakujem stvari i kao slučajno ubacujem u transportnu vreću 6 podebljih knjiga. Da se nadju, zlu ne trebalo.
Budjenje u pola 7, jutarnja kafa, pozdravljanje sa mojima, taxi do autobuske stanice, truckanje 4 sata u autobusu (poučen ranijim iskustvomi ne trudim se da nadjem udoban položaj), taxi do stana, raspakivanje...
Kćerka mi kuva kafu dok ja uzimam Andrićevu "Travničku hroniku" koju nisam čitao ni kad je trebalo u školi.
"Tata, gde da stavim kafu?"
"Stavi pored kompa da proverim poštu"
Par nebitnih e-mailova.Ček da bar gvirnem i na zoki dok pijem kafu, ionako neću dugo.Par prijatelja, malo ćaskanja, meni dragi ljudi...
"Izlazi bre iz kuće...A što mi tog pojede, šta ti je skrivio...Sad si gotov, znaš da ne volim napad s ledja!...Opet koristiš f5!?"
"Tata a gde da stavim knjige, pa da idem da spavam" trgnulo me kćerkino pitanje i ja sa nevericom gledam u sat..
"Ponoć!? Auuu..Stavi ih u policu, čitaću ih sutra"
Još nisam ni završio rečenicu a kroz glavu mi je proletela Skarlet O'Hara na kraju filma i čuvena rečenica "Misliću o tome sutra"
Jesam li ja to rekao filma? Ne knjige?
Dok psujem sam sebe vidim da sam opet ostao bez Yaya i pristajem na revanš, naravno, dok u sebi tiho mrljam:
"Vojo, gde će ti duša, ebla te Ya...Yeeeess, najzad 6!" 

Edited by DvorskaLuda, 2012-07-27 00:19:42

........... Auuuuuuu ........... Molim te odupri se i daj mi primer 

Ah da, zaboravih, sva potrešena  Ćerki daj Stephen King-a (pretpostavih da ima 13-14-15 godina), ništa joj neće faliti i ja sam počela sa njim 

Samo strpljivo DL.

Tako su neki tvrdili da nikad neće blog napisati.

A vi'š...

Ko je to nama postao bloger?

Samo ti sedi u kuci, opusti se i uzivaj - ne ljutim se ja

Živa istina u naslovu... vidiš da se ne vredi odupirati. Opusti se, uživaj i napiši još koji blog. Manje će da boli... 

lepo si rekao jednom prilikom "napisatju blog kad budem imao shta da napishem" 

preporuchujem tjerki knjigu od twog sugradjanina dejana stojiljkowitja "konstantinowo raskrshtje"...ima wampira a boga mi i wukodlaka....josh se radnja deshawa u nishu za wreme II sw. rata

alal wera dwroski na prwom blogu

Vidis, ja se ipak drzim...nema me toliko na Zokiju...evo i sad sam samo na kratko, da pogledam ima li poste, gvirnem na neki blog, odigram kviz, iscitam kom....ups.....potraje to izgleda Znas, ne mislim da su filmovi za izbegavanje, i to je forma umetnosti ipak...mada, miris knjige, suskanje papira u ruci dok okreces stranicu, tacan osecaj koliko si presao koliko ostaje do kraja...neprocenjivo. Ja sam se malo "modernizovala" i presla na E book reader, ali knjiskog moljca je nemoguce izbaciti iz 'artije