Jutro negde oko 5 s jednim spakovanim koferom sedim na autobuskoj stanici i pusim stotu cigaretu... Beograd - Istocno Sarajevo peron 12 promumla neki mamurni zenski glas. Gledajuci kartu u ruci kontala sam dal da krenem ili da se vratim lepo u Zemun i legnem u krevet koji nisam ni namestala i nastavim da spavam. Ipak sam usla u bus, mesto do prozora, odlicno. Gledam Beograd u kom jos nije svanulo i razmisljam koliko je lepsi kad se gleda iz autobusa koji odlazi u nekom pravcu, cak nisam ni zapazila smece na ulici, ni kamion s cistacima koji me nervira jer me budi ujutru, nista sve mi se stopilo u magicnu sliku odlazeceg Beograda. Prolazim kroz Srbiju, nema lepse zemlje odgovorno tvrdim A onda sam zaspala, nisam spavala 3 dana unazad i omamljena lepotom moje zemlje ipak sam uspela, bravo za mene i Srbiju zajedno, bravo i za dzombe i rupe na putu koje su me povremeno podsecale da se probudim jer uskoro stizem na granicu.

Granica, nista posebno pasosi na pregled par nemih pogleda i to je to, hvala im onoliko sto me nisu skroz razbudili. Oni nisu ali crv sumnje u meni jeste. Dogovoreno je bilo s mojim sad vec verenikom da me saceka na stanici u Istocnom Sarajevu posto autobus ne saobraca do Sarajeva. Medjutim meni kroz glavu prolazi sta ako se uspava i ne saceka me, sta ako se autobus surva u provaliju, sta ako me iz nn razloga vrate, sta ako mi na pauzi dok odem u wc upadne mobilni u wc solju i ne budem mogla da mu se javim, sta ako me kidnapuju vanzemaljci, ma imala sam zilion scenarija u glavi i to sve sa ruznim epilogom, a stvarno nisam pesimista. 

Bosanska granica, isti slucaj kao i na nasoj pasosi, licne karte ko sta ima i to je to, s tim sto sam na ovoj granici dobila ja verujem sarkasticni kompliment da mi je lepa kosa A onda paranoja sve sam blize cilju fizicki a u mislima kao da putujem na Grenland. Ponovo sam zaspala, ni sama ne znam kako. 

Budim se stizemo, odlicno kroz prozor vidim verenika i jedan kamen mi je pao sa srca, dobro je ipak nije toliko neodgovoran koliko sam mislila  

Da vam ne pisem kakav je docek bio, sami naslutite nismo se tada videli skoro mesec dana... Secam se putokaza SARAJEVO, secam se nekih kuca pored puta i bregova koji su obavijali grad ne otkrivajuci njegovo lice. Stizemo, moj prvi put u Sarajevu i prvi put da osecam u stomaku nesto sto ne mogu da definisem, ostala sam nema, ostala sam postidjena pred Sarajevom. Naravno prvo mesto gde smo otisli je njegova kuca, blizu stadiona FK Zeljeznicar, naselje ko naselje ali ljudi, pa ja vama ne mogu da opisem na vratima su me sacekale njegova mama i njena drugarica koje su me docekale kao svoje dete i taj trenutak nikad u zivotu necu zaboraviti. Posle kraceg odmora krenuli smo pa gde drugde nego na Baš čaršiju... Miris ulice, smeh ljudi, govor mahalaca i dan danas sve mi to stoji u glavi iako mi je sada to svakodnevica. Sedeli smo i pili kafu u kaficu a ja sam kao sundjer upijala svu energiju koju mi je Sarajevo slalo, energiju svih ljudi koje sam tog dana upoznala kojima je bilo zanimljivo kako ja pricam Posle Baš čaršije - Zmajevac, vidikovac. Sa Zmajevca se vidi dobar deo Sarajeva tu su noge pocele da mi klecaju i to ne zato sto se bojim visine nego zato sto su mi se u trenutku stvorile pred ocima slike rata koje sam gledala na youtubu, za koji je kriv i moj narod. Jel moguce da je iko mogao da digne ruku na grad kakav je Sarajevo? Jel moguce da je iko digao ruku na ljude kakvi su ljudi iz Sarajeva? Ne secam se znam da sam dugo zurila tako u svetla grada, bas dugo. Narednih dana sam obilazila i ostale delove i znamenitosti Sarajeva, cak i naselje Malta pa i Bistrik I znate sta ni jednog trenutka se nisam setila Beograda sto mi je bilo jako cudno jer sam jako vezana za isti, taj grad me vaspitao delio sa mnom lepe i ruzne trenutke i sad sam ga zaboravila, bila sam ljuta na sebe i onda resila da nadjem mane Sarajevu. Ono mi to nije dozvolilo Magican grad, grad svih ljudi sa specificnim ljudima tog grada. Sarajlije, mahalci, jalijaši svi su mi prirasli za srce. Prirastao mi je za srce i malo neprijatan "miris" Miljacke... Sarajlije su stvarno specificni ljudi, ljudi koji svim bicem vole svoj grad s kojim su preziveli golgotu i najvece ljubavi, nemastinu i izobilje ma sve. Prvih dana sam ih cudno gledala kad mi kazu "djezva" , "andzele" , "tava" , "adimo se vinjo atra sunjo" i jos brdo stavri ali sam i "Sarajevski" brzo savladala. Ma odslusajte pesmu (ako niste) zabranjenog pusenja "Fildzan viska" i sve ce vam biti jasno, za Sarajlije vreme je stalo, Sarajlije nisu opterecene mrznjom, Sarajlije imaju svoju furku i hvala Bogu na tome. Da napomenem da ni jednu neprijatnost na nacionalnoj ili verskoj osnovi ali zaista nisam dozivela. Ma mogla bih do prekosutra ovako ali vidim da sam vec oduzila

5 ujutru, sa cigaretom cekam auto ispred zgrade, bez karte u ruci sad sa malo vise kofera s ushicenjem cekam da se vratim u šeher- moju drugu kucu moj drugi grad, sada moj dom. Izgleda da je rahmetli Safet Isovic imao pravo - "Ko se jednom napije vode sa Baš čaršije nikad vise iz Sarajva taj otici ne umije".