On nikada nije znao za drugu ljubav sem za ljubav prema Bogu. Kako je u ranom detinjstvu ostao bez roditelja i brata potražio je spas u manastiru. Bol je bila velika jer ga oni nisu svojevoljno napustili. Ta teška i opaka bolest je te godine odnela mnogo nedužnih života. On zna da mu je Bog poštedeo život i ostavio ga na zemlji i zato mu se posvetio i predao se služenju i molitvama.

         Odrastajući uvek je važio za miljenika manastira. Sam opat ga je voleo kao sina.

         Zračio je posebnom lepotom i čistitom duše. Gole, obrijane glave crna, monaška odora je isticala njegove lepe i pravilne crte lica. Ćutljiv, ponizan, u svemu umeren, posvećen molitvama dok se nije pojavila Ona.

          Hodala je nekako gipko i zanosno u haljinama boje lavande. Sa sobom je nosila miris prirode, drveća, neba, dok su joj bele rade krasile umršenu kosu. Ta kosa razbarušena, duga, nekako bakarno plava puna nemira i greha. Dolazila je na livade manastira da bere lekovite trave koje je sušila, pričala im je neke nerazgovetne reči i time lečila bolesne i nejake.

         Nikada nije mogao zaboraviti tren kada je ugledao tako zanosno lepu kako slobodno trči poljem dok se vetar poigrava njenom kosom i haljinom. Bila je vila, bila andjeo, bila je sam djavo u telu te prekrasne devojke. Suviše je bila opijena svojim cvecem i biljem da bi ga primetila a on je krišom posmatrao i uživao u svakom njenom pokretu.

         Greh ga je mamila i unosila je nemire u njegovo telo i njegovu dušu svakim danom sve jače i jače. Pokušavao je da se probudi iz tog sna, da ne misli na nju. Da se pokaje i okaje grehe, traži oproštaj. Taj čudan osećaj ga je pratio, slamao ga je i on nije imao moći da mu se odupre. Nepovratno ga je vukao na dno.

         Jednog dana sam Bog ili Djavo je hteo da se upoznaju. Slučajno je naleteo na nju crvenih obraza i uzavrele krvi. Dočekao ga je širok osmeh sastavljen od niske najlepših bisera.  Upoznali su se i zapričali. Neumorno je čavrljala o svom bilju i svojim travama. Pričala je o proleću, belim radima koje je posebno volela, o kiši koju ne voli i koja joj otima miris prirode koji u njoj živi. Govorila je o malim stvarima, o krupnim delima. Pomoći nekome u nevolji je za nju bio poseban čin, smatrala je da je to i opravdanje njenog postojanja na ovoj zemlji.

         On je zadivljeno slušao... Iz dana u dan je ljubav brema Bogu i braći bledela a prema njoj se rasplamsavala i bivala sve veća. Njen miris greha i slobode nije uspevao da izbaci iz duše i tela.

         Tog dana su se poljubili drhteći od straha, ljubavi, želje i tog nepoznatog osećaja. Svest se otimala ali se srce odlučilo za pakao i kraj. Čitav njegov život je dobio smisao u tih nekoliko sekundi. Poželeo je da zauvek tako ostane i da se ovo nikada ne završi.

         ...završilo se i pre nego što je mogao da zamisli. Njegov brat iz manastira je sve to posmatrao iz prikrajka i u njemu su se mešala osećanja bola, ljubomore i zavisti. Trčećim korakom je razglasio vest po manastiru i tražio od opata strogu kaznu. Opat je teška srca poverovao ali je morao po dužnosti da reaguje kako pravila nalažu.

         Sam u tamnici čekajući da ga izvedu i spale njegovo telo na glavnom Trgu on je samo video nju i želeo još jednom taj dodir usana koje su mirisale na zlo i greh. „Spale telo“ jer duša je ostala da živi na mestu njihovog poljupca.

          Uprljane haljine, otečenih očiju ona jeca i ispušta vapajne krike dok njen voljeni nestaje u plamenu. Oseća se dim, miris pečenog mesa, pokajanje, žagor dokonih ljudi, greh, ljubav. Ona ostaje, ostaje da pomaže nemoćnima i da se moli za njegov spas u nadi da će je jednog dana sačekati na nebu slobodan, pun ljubavi i spreman da sa njom podeli večnost.

          Svakoga dana je ostavljala jednu belu radu kao obeležje njihovog prvog susreta, njihovog poljupca i neostvarene ljubavi. Jednog je dana više nije bilo... Meštani prepričavaju da se deset dana nakon njene smrti bela rada sama pojavila i iznikla iz trave. Možda su im se tada usne ponovo spojile. Možda su se tada prepustili svojoj ljubavi i na nebu počeli sve iz početka.

zasto nije lep kraj?

Ah ta ljubav .....Svidja mi se .....Bravo !

owo srednjowekowna pricha? no one expect spanish inkvizition  

Sviđa mi se! Sviđa hrabrost kojom su počeli i sigurno nastavili da zidaju svoju sudbinu. I sviđa mi se što su Ljubav doživeli kao priziv na sreću, a ne kao na zakon od kojeg su "trebali ustuknuti" da sačuvaju svoje živote.

Divna priča koja ne može ostaviti čitaoca ravnodušnim.Kažu da je najčešće baš to što ti je zabranjeno i najsladje.

''Nisam osećao da diram u tuđe ni kada te prvi put videh i poželeh.
Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj, i više nego si i sama svoja.''

 Mika Antić