Priznajem, ne volim poeziju, ne samo da je ne volim vec bih rekla da imam poeziofobiju kao posledicu trauma iz detinjstva, mladalastva.
Znam ja dobro da poezija prosiruje vidike, da uzdize duh, da razvija osecaj za estetiku i romantiku (otuda sam ja i romanticna kao jucerasnji burek), ubrzava rad srca i tako poboljsava cirkulaciju krvi, da utice pozitivno na nervni sistem i varenje, ali nista ne vredi.
Sve sam pokusla da se izlecim od poeziofobije, uzimala sam Disa i Rakica u malim kolicinama pre dorucka, Dikinsonovu u prepodnevnoj pauzi, Antica, Poa, Bajrona, Lorku... preporucili su mi dva puta na dan Vitmana ili Shelia. Pokusala sam cak i shok terapijom protiv fobije i da se utopim u Nerudu i Spensera, ali nista nije pomoglo, izgleda da je moje ostecenje trajno i neizlecivo.

Sve je to pocelo vrlo bezazleno sa nekih 13-tak godina, znate ono - ljuti pubertet i prijateljica koja se zaljubljivala tri puta nedeljno u sasvim nemoguce likove kao : porodicni lekar, poznati glumac, fudbaler, popularni pevac, profesor istorije srecno ozenjen otac troje dece, voditelj Evrovizije i plivac sa Olimpijskih igara.
E sad, nije problem sto se ona zaljubljivala tako vec sto je ona svakom od njih posvecivala bar desetak pesama nedeljno!!! Stancovala je te pesme kao listu za supermarket a ja sam sve te pesmice morala da cujem. Bila sam joj jedini slusalac (da li je slushalac u zenskom rodu - slushalica?), savetnik, kriticar, lektor i kolektor. Nebrojeno puta smo zakasnile na casove jer je ona morala da mi procita jos samo jednu pesmu u skolskom WC-u ili da mi usred napete scene u bioskopu sapuce nove stihove jer joj je 'naisla inspiracija'.
Unistila mi je pubertetski 'ljubavni zivot' jer je, umesto da preda pozivnicu za moj rodjendan onom slatkom decku iz susednog razreda, iskoristila papir da na nju nabaca jos jednu 'poemu'.

To je ovako izgledalo, otprilike:
(pesma posvecena profesoru istorije bar 20-tak godina starijeg od nje)

- Da ti procitam novu pesmu?
- NE!
- Pa sto si takva, samo da je cujes. Sigurna sam da ce ti se OVA dopasti.
- Nece, nemoj da mi citas!
- Ajde molim te, videces da je lepa, ovu sam bas pogodila u srz.
- Da li je dugacka, ima li manje od dve stranice?
- Nema, da sam pisala sitnije, sigurno bi stla na dve stranice.
- Uffff...

pesma
bla bla bla bla
i kad gledam tvoje oci zelene
i ruke kada menjas sinu pelene...

- Stani bRRRReee, on nema zelene oci!
- Pa sta, to mi se lepo rimuje sa pelenama.
- Ali njegov najmladji sin je krenuo u prvi razred, ne pisha vise u pelene!
- Nista ti ne razumes, nije poenta u pelenama, to je samo M E T A F O R A !

Eeee... bas zbog tih pelenastih metafora meni se zgci nesto u stomaku kada mi neko samo napomene stih iz Frostove Snezne prasine, spopadne me drhtavica kada neko spomene Neshovu Lamu i pozelim da posteno izgrdim Shanticevu Eminu sto ne ume pristojno da pozdravi prolaznika.

Pesnichka je tuga pregolema, ima rime al` smisla nema ::pp

ook Antiqua">Toplo preporučujem da kreneš sa autoterapijom selektivne amnezije i svesno zaboraviš taj period života kad je tvoja drugarica mogla glatko da konkuriše za naj pesmu, barabar sa ostalim stihoklepcima za ove novokomponovane izvodjače i da kreneš iz početka.
Preporuka: Čika Jova Zmaj.

ook Antiqua">Slušalica

gipsy i ja upravo evociramo neke uspomene i obeznjanjujemo se od smeha.
Neprepričljivo...

ook Antiqua">Necu otkriti ko je pesnik... ali recimo treći ili četvrti razred...

..... ja te volim najviše na svetu
zato te molim da me ne gledaš ko metu.

Pogled ti je pun vatre
U pakao me satre
A usne rumene
Ko unutrašnjost vene.

Sve to fino upakovano u koverat sa par dlaka iščupanih sa crknute mačke.

gipsy;bt3338

ook Antiqua">Necu otkriti ko je pesnik... ali recimo treći ili četvrti razred...

..... ja te volim najviše na svetu
zato te molim da me ne gledaš ko metu.

Pogled ti je pun vatre
U pakao me satre
A usne rumene
Ko unutrašnjost vene.

Sve to fino upakovano u koverat sa par dlaka iščupanih sa crknute mačke.

Ja isto volim poezije, mozda zato me teze razumeti.

1 0

lepo ti dzipsonka reche da krenesh od pochetka sa chika jowom zmajem, ili mikom antitjem kao pakleni andjeo...suochena sa plitkom poezijom swoje drugaritze u pubertetu, u tebi se stworio otpor prema poeziji, koji si do sad wetj trebala da prewazidjesh... al neke dechije bolesti bash znaju da potraju
ew ti jedna lepa pesmitza za pochetak
ŠTO TE NEMA?...

Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

1897.

ALEKSA ŠANTIĆ

Ne ne ne, niste vi mene razumeli .
Nisam ja rekla da nisam citala Antica, Santica ili ostale, vec da na mene uticu kao, npr, prosecan razun za struju - pogledam i bacim na stranu, prepustim da to moja banka resi. Neke uticu na mene kao brosura za hotele u Dubaiu ili Arubi - ok, lepo je, ali nije za mene.
Ni savet da pocnem od Zmaja, ne pomaze - sve je to odavno procitano.
Elem, negativan uticaj poezije na moj zivot nastavio se i posle pesnickih pokusaja moje prijateljice; bilo je to u popularnom kaficu gde sam odlazila sa drustvom samo zato jer je tamo bio on, decko sa najlepsom kosom na svetu. Gledali smo se mi tako danima... i bas taj dan, u kaficu dok je sedeo za susednim stolom i piskarao nesto, osetim da mi curi nos a nemam maramicu. U panici da me ne vidi slinavu kazem drustvu:
- Dajte mi maramicu, salvetu, shal, majicu, stolnjak, bilo sta da obrisem nos, hitno!
Uto on ustaje, prilazi nasem stolu i pruza mi salvetu... oh te srece, uzbudjenja, ustreptalosti, sigurno je cuo kako trazim maramicu. Uzimam salvetu i prinosim nosu, sve vrme prikovanog pogleda na njega i TRUUUUUUUUUUU, izduvam nos i vidim njegove oci kako se sire, postaju ogromne, hoce da, ispadnu iz glave, i kako se okrece na peti i odlazi u nepovrat.
Tek kada je otisao, videla sam da je na salveti napisao neke stihove, pesmicu, recitaciju... kako li se to vec zove? Piiihhh....