quiet - Zid

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u točno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim raditi i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTAVNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao "zdravi egoizam", ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE događa. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, ja to zovem ZRELOST.

''I onda shvatis da onu pravu sretnes samo jednom u zivotu i nikad vise.

Da su samo jedne najdraze oci, samo jedan zagrljaj u koji se savrseno uklapas, jedan osmeh kojem se uvek obradujes...

I onda sve to izgubis, ceo zivot tragas za takvom jednom pravom...ali je nikada ne nadjes.

I sa svakom pogresnom, uvek se vracas njoj, jedinoj pravoj, koja je nasla ono sto joj ti nikad nisi pruzio...a mogao si.''

Iz naizgled
prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas,
osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini
svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad
me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...